Mnoga deca predškolskog uzrasta imaju posebnog prijatelja koga samo oni mogu da vide. Sa njim se igraju, pričaju, crtaju, što se u uzrastu 3-4 godine smatra normalnim, naročito ako je dete usamljeno ili ako mu se ne poklanja dovoljno pažnje.
Ova pojava javlja se kao odraz dečje mašte i potebe za igrom, a razloga za brigu nema osim ako se ne nastavi i u školskom uzastu, pa počne da sputava dete da se druži sa vršnjacima.
Ukoliko i vaš mališan ima izmišljenog prijatelja, a mlađeg je predškolskog uzrasta, ne brinite. To pokazuje da ima bujnu maštu i bogat rečnik, i da je u stanju da se dugo igra samo. Nevidljivi drugari najčešće su istog pola kao i dete i ne moraju nužno biti ljudska bića, već i životinje ili neko magično stvorenje iz bajki i priča.
Psiholozi ističu da su kod dece koja su prživela neku traumu ili zlostavljanje ovakve igre i razgovori česti, jer ona na taj način kanališu neprijatna sećanja, nekada kroz igru, nekada i kroz crtež. Nevidljivi drugar često služi i za prevazilaženje nekih stresnih iskustava kao što je polazak u vrtić ili gubitak bliske osobe.
Imaginarni prijatelj deci pruža osećaj kontrole ne samo nad igrom već i nad okolinom jer se ponaša onako kako dete želi. Pravi drugari mogu da odbiju da dele igračke, da se igraju na određeni način i kreiraju svoja pravila igre, dok izmišljeni drugar to nikada ne čini. Takođe, dete kroz razgovor sa izmišljenim prijateljem vežba komunikaciju sa stvarnim osobama iz svog okruženja, a kada zatreba, može na njih i da svali krivicu za svoje nestašluke.
U trenutnku kada roditelj sazna za imaginarnog prijatelja, često nastupa zabrinutost da sa detetom nešto nije u redu, da to treba saseći u korenu i trude se da na razne načine dete odvrate od takve igre.
Međutim, psiholozi kažu da u ranom uzrastu nema razloga za brigu jer deca sa izmišljanim prijateljima mogu da se užive u ulogu druge osobe i da shvate kako se drugi osećaju u određenim situacijama. Ona na taj način razvijaju empatiju i poštovanje drugih.
Nevidljivog prijatelja svakako ne treba potpuno ignorisati. Nije dobro detetu zabranjivati takav način igre, ismevati ga i ubeđivati da je to plod njegove fantazije. Shvatite ovo kao fazu u njegovom emocionalnom razvoju, koja će proči kada dete sazri, krene u školu i stekne mnogo novih drugara. Dozvolite mu da samo odluči kada će nevidljivi prijatelj zauvek nestati. Takođe, detetu treba objasniti da je ono samo odgovorno za svoje postupke i greške i da ih ne može svaljivati na izmišljenog prijatelja.
S druge strane, ne savetuje se da učestvojuete u igri sa detetovim nevidljivim drugarom, da se pravite da ga vidite i da pričate s njim, jer ćete na ovaj način zbuniti mališana i otežati mu razlikovanje stvarnog sveta od imaginarnog. Bolje je da ga pitate da vam, ukoliko želi, prića o svom drugaru, šta mu se sviđa kod njega, o čemu pričaju i sl. Kada dete krene u kolektiv i kako bude odrastalo, imaginarni prijatelj postajaće sve ređi gost pa će u jednom trenutku i sasvim nestati.
Ukoliko dete i nakon polaska u školu i uključivanja u kolektiv nastavi "druženje" sa nevidljivim drugarom, ukoliko ne pravi razliku između stvarnog i sveta mašte i ako sebe izjednačava sa izmišljenim prijateljem, potrebno je zatražiti savet dečjeg psihologa.
Imaginarni prijatelj svakao će nestati do devete godine, pa stoga nemojte da vas plaši ova faza u razvoju. Svet odraslih deci često igleda zastrašujući pa je ovo jedan od načina na privikavanje i lakši prolazak kroz period tranzicije.
foto: disney.wikia.com, youtube, Fatherly
