Kad god odemo u Kruševac kod mojih večito smo u nekoj žurbi. Vikend je kratak period da posetimo i rođake, a kamoli obiđemo okolinu, dobro mi poznatu iz najranijeg detinjstva. Pripadam generaciji koja je letnji raspust provodila kod baka i dede na selu. Moj deka je “nalagao na kazan” i naširoko prodavao svoju rakiju, šljivovicu, a nana potiče iz bogate porodice starih vinara. Svakog oktobra kada tata donese balon svežeg crnog vina, naša trpeza bude obogaćena napitkom koji nama, koji potičemo iz ovog kraja, teče venama.
Obožavam miris tamjanike. Ponekad sam kao mala brala grožđe koje je cela nađa familija imala u izobilju. Bili su to uvek lepa druženja, puna smeha I uživanja. U početku, išli smo zaprešnim kolima, kasnije traktorom. Od sela, samo okućnica I opustele njive danas. Uglavnom, ovakva sećanja koja ne blede I uvek želja da se bar na neki dan vratim u detinjstvo.
Odlučili smo se ovih dana da odemo na četiri dana u Kruševac I obiđemo okolinu. Kao devojčicu seka Mira me je vodila na Župske julske igre u Mitrovom polju, I sećam se da mi je pastrmka iz okolnih ribnjaka ostala u lepom sećanju koje sam želela da ponovim posle toliko godina.
Ujedno, i slike na facebook-u moje drugarice Mire ostavile su me nedavno bez daha. Pomislila sam da je otišla negde daleko na odmor, a ona je u stvari ovaj septembar obilazila okolinu našeg rodnog grada I posetila mirno, ali prelepo mestašce, etno restoran Salus u mesto Ples, 15-ak km nadomak Aleksandrovca.
Kako su ovi novembarski dani nesvakidašnje sunčani i lepi, porodica moje rođene sestre odlučila je da nam se pridruži. Krenuli smo obilaznim putem, prvo ka manastiru Ljubostinja, zatim do Vrnjačke banje i na kraju na ručak u Salus.
Kruševac je istorijski povezan sa manastirom Ljubostinja. Veruje se da je vladarka bivše srpske prestonice na mestu gde je izgrađen manastir prvi put upoznala svog voljenog, Kneza Lazara. Otuda i naziv,po staroslovenskom „stan ljubve“, odnosno „mesto ljubavi“. Krećemo prema Trsteniku. Prolazimo kroz centra grada. Kod znaka koji nas vodi do manastira, skrećemo desno i nakon 3-4 minuta stižemo do željene destinacije. Velika manastirska kapija i prolazak kroz nju, prelep pogled na Crkvu Uspenja Presvete Bogorodice i mir koji prija. Nema nervoze, nema žurbe, samo neki spokoj koji i nas odrasle i decu osvaja.
Kažu da je čuveni Rade Neimar ovu svetinju počeo da gradi par godina pre Kosovskog boja, daleko od „očiju sveta“ kako je kneginja Milica želela. Sa leve strane, odmah nakon ulaska u crkvu, sahranjena je Milica, zamonašena Evgenija, a sa desne Jelena, žena despota Uglješe, u narodu poznata kao Jefimija, što joj je bilo monaško ime. Na njenom grobu stoji izvezena „Pohvala Knezu Lazaru“, što je nama bila još jedna prilika da obnovimo školsko gradivo.
Zapitali smo zaposlene gde se nalazi čuveni potpis Rade Neimara. Podigli su drveni pod kako bi smo pogledali uklesano ime. Ovo je jedno od retkih originalnih potpisa iz kraja XIV odnosno početkom XV veka. Još jedno čuveno ime se vezuje za manastir, slikar Makarije. Njegov originalni potpis se nalazi iznad vrata i njega nismo mogli da vidimo jer je ispod kupole. Na žalost manastir je više puta uništavan od strane Turaka, a kažu da je prilikom jedne najezde, odavde i odnešena u Istanbul dugo čuvana kruna Kneza Lazara.
Nakon uživanja u šetnji dvorištem, uputili smo se ka Vrnjačkoj banji. Ona je udaljena 16-ak kilometara. Prošli smo pored nekada čuvene fabrike „Prva Petoletka „ i izbili na magistralni put sa kojeg se levo skreće prema banji. Dan za uživanje, šetnju, udisanje svežeg banjskog vazduha. Banju odlično poznajemo, ali joj se uvek rado vraćamo. Naročito je aktivna tokom letnjih meseci, kada se održavaju i Banjski karneval, „Batini dani“i Festival filmskog scenarija. Čuveni glumac Danilo Bata Stojković dvadeset godina baš 10-og avgusta je dolazio u Vrnjačku banju i uživao u mnogim kafanama. U njegovu čast, svakog avgusta od 2009.godine se održava ova manifestacija.
Parkirali smo u centru i krenuli Promenadom na kolače. Predivna ulica, uvek vesela i puna prolaznika. Dosta razdragane dece uživa u prirodi, pretrčava mostiće, ubacuje kamenčiće u reku.
Ukoliko želite da „osigurate“ svoju ljubav, ponesite katanac, trebaće Vam prilikom posete Mosta ljubavi. Legenda priča o nesrečnoj Nadi, devojci koju je verenik Relja otišavši u rat u Grčku ostavio zbog lepe Grkinje. Ona od tuge umire, a njihovu ljubav stihovima pesme „Molitva za ljubav“ ovekovečuje Desanka Maksimović. Otuda „vezivanje“ljubavi. U banji je puno prirodnog hlada, staza je bogata cvećem, drvećem, parkovima. U jednom delu je izdvojen i „Japanski vrt“ sa vodopadom, a uveliko se gradi Lavirint park koji će tek za koju godinu biti prava atrakcija za decu. Mi ovaj put nismo prošetali do izvora Mineralne vode, kojih u Banji ima nekoliko.
Ali kad god je lep dan, stanovnici okolnih mesta uživaju u promenadi uz Vrnjačku reku. Prelepo mesto i za stare i za mlade, a pogotovo za mališane. Ako volite da izbegavate velike gužve, onda su proleće i jesen idealni za vašu posetu, s tim da možda odaberet smeštaj u nekom okolnom mestu. Ako volite prirodu, etno turizam, mi vam preporučujemo Ribnjak Salus.
Do njega, krenuli smo preko Goča. Kakvi pejzaži, smenjivanje jesenjih boja! Drveće obučeno u haljine bordo, braon i žute boje, uzan stari i krivudav put koji Vas penje ka vrhu. Pravi planinski put, sa čistom netaknutom prirodom, pogledom u kome volim da uživam. Usput stadosmo kraj izvora da se napijemo hladne vode i pojedemo voće. Prostor za izlete idealan. Jedna kuca i jedna maca prišli su našoj deci u želji da se poigraju sa njima.
Pola sata vožnje od Banje do Pleša i ribnjaka Salus. Sa leve strane puta veliki broj parkiranih vozila. Znali smo da smo na pravom mestu. Mala drvena kapija, za njom odmah drveni uzani mostić preko Rasine i pogled na cvetno dvorište. Vraćam se na slike moje Mire koja je ovde bila u septebru i zamišljam koliko je uživala u tom prirodnom raskošu.
Oko kuće mostić jer njoj prilazite sa bočne strane, prolazite vodenicu, a onda ulaz u restoran. Mi isti preskačemo, želimo da po divnom vremenu uživamo u ambijentu. Dok sedimo u dvorištu miluje nas vetrić sa Željin planine i umiruje žubor reke Rasine. Deca su odmah navalila na trampolinu, ljuljašku, merdevine. Trčkara su po dvorištu pokušavajući da ugrabe poslednji zračak sunca. Vesele patkice su ih pozdravljale. Malo smo prošetali dvorištem kamenim stazicama, obišli starinski uređenu kuću u kojoj je idealno da se smeste dve bliske porodice. Čim uđete, centralno je ognjište i kuhinja, a na spratu su sobe za spavanje. Ambijent koji će odgovarati svima koji žele da pobegnu od buke i gradske gužve.
Na meniju pastrmka na žaru i riblja čorba. Kao prilog krompir salata. Za desert palačinke. Od pića domaća rakija, vino i sok od maline. Naravno, ima i drugih napitaka, ali ako je etno, neka bude izvorno do kraja. Greota je doći u Župu a ne probati domaće specijalitete. I što bi rekao vlasnik restrorana Danilo Stajkovac, u Salus se ne svraća, u Salus se dolazi. Za one koji redovno posećuju Vrnjačku Banju, Salus je obavezna destinacija. Sveža pastrmka iz ribnjaka se izvlači u momentu kad je vi poručite, a porodica Stajkovac već skoro dvadeset godina razvija svoj ribnjak. Svake godine dvorište dobije jednog novog stanara, možda novu leju cveća, drvenu prikolicu, vodenicu. Prelep ambijent na 600m nadmorkse visine nikoga ne ostavlja ravnodušnim.
Starinski ćilimi, drvena brvnara, stolovi, baš onako kako je Danilo zapamtio sliku iz svog detinjstva. Ovaj Aleksandrovčanin sa svojom suprugom i saradnicima Vladom i Ivanom, svakoga dana dolazi na dedovinu gde razvija turizam. Skromno, bez neke pompe, preteranog oglašavanja. Kod njega ljudi dolaze po preporuci, a od toga bolja reklama ne postoji. Restoran nije predviđen za velika slavlja, ali jeste za ona porodična, intimna, dvadesetak gostiju. Kad je lepo vreme na terasi, kapacitet je veći. Tu možda neka manja firma može da proslavi svoj jubilej, provede par dana uživajući u seoskoj idili.
Odavde se lako stiže i do Mitrovog polja, Vrnjačke Banje i Goča. Manastir Svetog Kozme i Damjana, sagrađen u XV veku i obnovljen pre neku godinu mi nismo uspeli da posetimo jer je već pao mrak, ali u nekoj od narednih dolazaka, sigurno. Ono što našu porodicu privlači su duge šetnje, jer mi volimo da istražujemo prirodu i okolinu. Srednjovekovni grad Koznin izdiže se iznad sela na 920m nadmorske visine. Vezan je za Kneza Lazara i kasnije Djurdja Brankovića i njegovu ženu Jerinu pošto su se u njihovo vreme,nakon naleta Turaka ovakva utvrdjenja obnavljala. Otuda ovaj grad nosi ime i Jerinin grad.
„Prokleta Jerina“ je angažovala i staro i malo, i kažu koze da do ovog nepristupačnog dela vuku građu, pa je po verovanju tako i nastalo ime Koznik. Kažu da se od staze Želja do njega stiže neprohodnim putem, ali svakako do nekih 200m od kamenog utvrđenja se može stići automobilom, ostatak pešaka. Ili, za one željne avanture koji ne žure već koriste vreme u prirodi da se nadišu svežeg podplaninskog vazduha, prilika da laganom šetnjom istraže okolinu. Kažu da je unutar grada 4 bunara sa pitkom vodom. Vredi posetiti u našoj sledećoj poseti ribnjaku Salus. Ako ste možda na Kopaoniku, ova etno kuća sa restoranom i prenoćištem za deset osoba takođe Vam je blizu.Imajte na umu da ne radi u zimskim mesecima. Baš tamo oko Svetog Nikole kada na planinama počinje sezona, Ribnjak do proleća odmara.
Zato i ja računam da smo tamo već na proleće.
Dok se opraštamo od ljubaznih domaćina saznajemo da njihova ćerka i sin svoje životne ciljeve realizuju u prestonici. Verujem da često pobegnu na selo da obnove energiju i prošetaju sa svojim naslednicima.
Dvorište ribnjaka je posvećeno mališanima. Naša deca su tri sata uživala u ambijentu i ni jednog trenutka nisu tražila da krenemo kući, jer Salus te očara, i ne da ti tako lako da ga napustiš. Valjda zato mu se i gosti rado vraćaju.
I mi ćemo, čim naredni put nas put navede na ovaj kraj.
foto: ribnjak-salus.com
