Kada je neko delo toliko kapitalno, kao roman „Oliver Tvist“ Čarlsa Dikensa, i kada je neki junak toliko poseban, kao mali Oliver, onda istoimena predstava zaslužuje barem tri premijere. Prva je zakazana za subotu 20. oktobra u 12 sati na sceni za decu pozorišta „Boško Buha“, druga za nedelju, u isto vreme i na istom mestu, a treća već sutradan, u ponedeljak u 20 časova.
Roman „Oliver Tvist“, kapitalno delo Čarlsa Dikensa, bio je predmet brojnih pozorišnih, filmskih i televizijskih adaptacija. U Pozorištu „Boško Buha“ igran je u dve verzije – 1964. godine po dramatizaciji Branislava Kravljanca, u režiji Bojana Stupice, i 1998. godine po dramatizaciji Džeremija Broka, u režiji Nebojše Bradića.
U ovoj našoj postavci, trećoj po redu na sceni Pozorišta „Boško Buha“, nastojali smo da ovu vrlo sumornu i tešku priču što je moguće više približimo malom gledaocu pre svega samom glumačkom podelom,. U ovoj predstavi sve likove dece igraju deca-glumci, što će doprineti lakšoj identifikaciji gledalaca sa pričom, a uz to će probuditi empatiju prema glavnom junaku.
Takođe, nastojali smo da priču ne lišimo one obavezne doze humora koju neguje i sam Dikens, a bez koje bi bilo nemoguće ispratiti životopis mladog Olivera po dnu društvene lestvice Londona 19. veka.
I na kraju, iako smo u najvećoj meri poštovali originalno delo, misao-vodilja ove naše predstave u potpunosti pripada savremenom trenutku i današnjoj ideji o borbi za prava deteta. Ona je sadržana u replici koju izgovara lik Rouz: „Kako dete može samo od sebe da bude lopov?“ Upravo zbog svoje dečje neiskvarenosti i čestitosti, Oliver na kraju stiže do svoje nagrade – sticanja porodice. Za razliku od drugih adaptacija, i od originala, u ovoj smo i ostalim malim junacima, pripadnicima londonskog podzemlja, pružili priliku za pokajanje upravo zato što su samo deca.
