Prvo polugodište obeležio je štrajk prosvetara koji najavljuju nastavak s početkom drugog polugodišta.
Ovaj scenario ponavlja se svake godine. Uvek oni koji imaju ovakvu vrstu "moći" i iz nekih razloga štrajkuju. Uvek se u prvi plan ističu njihove male zarade, a nikada oni drugi problemi koji tište učitelje i nastavnike-odnos đaka prema njima, nemogućnost da nevaspitanu dece izbace sa časa, zabranu kažnjavanja i samim tim tiho podržavanje nevaspitane i bezobrazne dece kojima roditelji daju dodatni vetar u leđa da se ponašaju u obrazovnoj ustanovi kako ne priliči.
Baš mene kao roditelja osnovca briga što tamo neka majka štiti svoje dete, podržava bahato ponašanje svog klipana. Da, baš me briga dok to ne ometa nastavu mom detetu i ne ugrožava njegovo pravo na lepe uspomene iz škole i atmosferu u kojoj se deca druže i uče.
Kao neko ko se u toku obrazovanja upoznao sa raznim oblicima terorizma, jasno mogu da zaključim da moćne sile vrše jak, ali tihi terorizam nad našim obrazovanjem. Znate, ako hoćete da uništite jednu državu, može to putem bombardovanja, kao 1999, ali ima i boljih načina a da stanovnici ne primete-uništavanjem kulture i obrazovanja. Upravo mi na tom teroru podižemo svoju decu. Mi smo neka prokleta generacija koja nije imala prilike ništa lepo da zapamti. Večito neka borba, odstupanje i vera da može biti i gore, a nadamo se boljem.
U celoj ludnici koja nam se dešava, došlo je do toga da prosvetarima se smanji plata. Čućete od ljudi često, bar od onih koji rade za minimalac u malim mestima, gde je 35.000rsd pojam bogatstva : "Neka, i onako su im velike plate!"
Opet ti prosvetari! Nervirali su me pre par godina zbog traženja povećanja plata. Nervirali su me i što na Sv.Nikolu imaju skraćene časove, i što me je kad je pao sneg 2011.godine i nastava odjednom obustavljena učiteljica pozvala da dođem po svoje dete u školu, jer kako tobože nisam čula u vestima da nema nastave-možda što mi prethodni poslodavac nije dao da gledam televizor na poslu(možda negde i to postoji). Stalno njima nešto fali!
Ovaj put, ja im se divim. Oni su jedini koji iskazuju kritično mišljenje, jedini se bune protiv mučene situacije u kojoj smo svi, a mi nismo svesni da se bore za sve nas. Da, oni traže za sebe da se ukine smanjenje plate, ali i nas uče, ipak su to nastavnici, da iskažemo svoj stav, da se borimo za svoje bolje sutra, da ne damo na se.
Svesna sam i da smo mi siromašna država, ali znam da aršini nisu isti za sve. Mene kao građanina to najviše boli. Udarili nam na doktore, učitelje, na one koji nas leče, uče, koji su nam kvalitetni i zadovoljni više nego potrebni, a onaj višak u administraciji ćuti, njemu dobro. Udenuo se tu po ko zna kojoj liniji i niko mu ništa ne može. One neke monopolističke firme svojim direktorima baš u vreme najvećeg pričanja o smanjenju plata obezbedile svim malim i velikim fukcionerima nove automobile. Valjda one par godina stare sramota da voze jer su one firme od ugleda koje su bogom dane pa su svoj monopolistički položaj same obezbedile, te mogu da se bahato ponašaju. Jeste da nisu vozila brendirana, ali to je zato da onaj običan građanin ne vidi njihovu moć, da ne poludi i ne podigne se na noge. I mi svi ćutimo i čekamo, Bog zna koga i šta.
Svesna sam i da država nema para i mnogo bih volela da se zaista nešto promeni, da svi stisnemo zube i zajedno radimo što više i bolje za naše bolje sutra. Ali, nekako mi izgleda da će samo manjini ta privilegija biti omogućena- da rade kako bi na njihovim plećima uživali oni osuđeni na hedonizam, nerad i privilegije.
Dragi prosvetari, moji bivši učitelji, drugari iz školske klupe, rođaci, svi vi koji neku decu nečemu u nekim učionicama učite,hvala vam. Moja tiha podrška vama je zapravo podrška svima nama, ne toliko u vezi sa smanjenjem plate koliko u iskazivanju svog mišljenja, stava, borbe. Ne znam, imamo li mi svi zajedno bolje sutra, ali to sutra svakako postoji, a ja bih volela, da nam bude lepše, vedrije, nasmejanije.
Znam ja odlično da je svaka tranziciona vlada nepopularna jer mora da preduzima oštre mere, one koje bole, sve da bi ono sutra bilo bolje.Na svakodnevnim izjavama, stavovima, pogledima u budućnost, ja istoj čestitam, ali još uvek ne na delima, jer nismo svi jednaki pred zakonom, jer neko ima veća prava od drugih. Sve dok taj segment razmišljanja i delovanja ne promenimo, ne može nam biti bolje. Meni je žao što ste vi na udaru za smanjenje plate i više bih volela da u državi se odradi jedan bolniji proces koji podrazumeva da višak u svim porama društva se odstrani, dobije otkaz i edukuje da pokrene svoju malu porodičnu firmu. Taj težak proces na duže staze će nam doneti boljitak i obezbediti srećniju budućnost naše dece. A u ovom haosu u kome odrastaju, to je ono što im kao generacija dugujemo.
