Na činjenici da današnja deca, a posebno jedinčići, nisu samo centralne figure oko koje se okreće čitava pododica, već i neka vrsta „šefa službe za nabavke“, profitiraju marketinški stručnjaci, a ceh plaćaju roditelji. Brojna istraživanja sprovedena na Zapadu pokazala su da su deca ta koja odlučuju šta će porodica da jede, šta će da gleda na televiziji, kako će da provede vikend, a situacija ni kod nas nije mnogo drugačija.
Ako ne verujete, setite se samo koliko ste novca dali za igračke za novogodišnje paketiće, zapitajte se zašto vaše dete ima bolji mobilni telefon od vas, koliko košta najnoviji model patika koji ste mu kupili ili rođendansko slavlje u najpopularnijoj igraonici.
Nekada je bombardovanje reklamama sa dečjih kanala bilo samo po sebi dovoljno da se obezbedi prodaja popularnih i skupih igračaka, a onda se prešlo na „virusni marketing“. Umesto da se putem TV reklame obrati svoj deci određenog uzrasta, proizvođač nove skupe igračke „cilja“ samo „alfa decu“ ili „trendsetere“. To su rođene vođe, harizmatični klinci koje deca iz vrtića ili iz razreda u svemu slede i imitiraju. Kad stručnjaci za marketing ubede njih da požele novu igračku, da nose određene patike ili da igraju određenu video-igricu, vršnjaci počinju da ih slede, pa prodaja skače.
U želji da udovolje detetu i u strahu da ga društvo ne odbaci zato što ono nema sve ono što imaju njegovi vršnjaci, roditelji se zadužuju, ispisuju čekove, provlače kartice, odlaze u minus.
– Ako ste dete još od najranijeg uzrasta navikli na to da dobije sve što želi, ili makar skoro sve, bilo da ste imali mogućnosti za to ili ne, ono će uvek očekivati da mu se sve želje ispunjavaju. Roditelji koji detetovu sreću obezbeđuju materijalnim stvarima na kraju stvaraju decu koja traže sve što vide kod popularnih drugara. Situacija u takvim porodicama postaje neizdržljiva i nerešiva sve dok roditelji ne shvate da voleti ponekad znači uskratiti nešto detetu – objašnjava italijanski psiholog Euđenija Skabini, direktorka Centra za izučavanje porodice.
Ona dodaje da su deca iz porodica s kojima je radila u predškolskom uzrastu „terorisala“ roditelje zahtevima za novim igračkama i biranjem hrane i TV kanala, nešto kasnije mobilnim telefonima i skupom garderobom, da bi na kraju, u tinejdžerskom uzrastu, pokušavala da preuzmu primat pri odabiru mesta za letovanje i kupovini porodičnog automobila.
Iako verujemo da mi još nismo došli u tu fazu, makar zbog razlike u životnom standardu građana Srbije i Italijana, ne bi bilo loše da se zamislimo nad sledećom opaskom Euđenije Skrabi.
– Nije retko da porodice u Italiji imaju samo jedno dete jer im ono ne dozvoljava da mu „kupe“ brata ili sestru. Kupuje se samo ono što oni odobre, a beba nije na tom spisku!
Tako je to s diktatorima.
Foto: imperiza.by, thegiggleguide.com, irishnews.com
