Ima tako nekih mladih žena koje se hvale kako ni jaje ne umeju da isprže i da im supa iz kesice uvek zagori i uspešnih mladih muškaraca koji s ponosom govore kako ni sijalicu ne znaju da promene jer imaju „dve leve ruke“. Ima tako nekih mladih majki koje se hvale kako im ćerke od tri-četiri godine ne izlaze iz kuće bez namazanih noktića i frizurice, dok se kompletno ne srede, ali zato vrište zbog svake bubice i ne znaju da potrče, jer „damice“ to ne rade. Ima tako nekih očeva koji se hvale kako im sinovi „razbijaju“ video-igrice i kako super barataju mobilnim telefonima, a na drvo se nikad nisu popeli, a ima i nekih mladih roditelja koji s ponosom govore da im se deca boje pilića i pačića, i da svinju, ovcu i tele nikad u životu nisu videli.
Teško da je sve ovo za pohvalu! Gde rastu sva ta deca? U tržnim centrima? U igraonicama? Na kreativnim radionicama?
Nekad su deca bila deca. Radovala su se raspustu kako bi čitav dan, od jutra do mraka, bila napolju sa drugarima. Radovala su se raspustu jer će moći da igraju fudbal i badminton između zgrada, jer će moći da se pentraju po drveću, jer će moći da voze bicikle i rolšue. Radovala su se raspustu jer će otići kod babe i dede ili rodbine na selo, jer će s roditeljima otputovati na more, jer neće morati da brinu zbog fleka od trave i voća na odeći, niti zbog odranih kolena i laktova.
Ona su jela usput ili kad ih roditelji na silu „uteraju“ u kuću, ustajala su u cik zore da ne bi propustili ni minut jurcanja i igre.
Nekada su deca bila srećna, ispunjena i kreativna.
Danas su deca smorena i, čast izuzecima, nesposobna da se sama organizuju i zabave. Vreme provode ispred računara i sa mobilnim telefonima u rukama, čak i napolju. Umesto da trče, igraju žmurke, fudbal ili odbojku, sede na klupicama i razmenjuju video-klipove ili muziku. Oni mlađi, nakon vrtića, čekaju da ih roditelji napirlitaju, skockaju i odvedu u klimatizovani tržni centar na sladoled ili u igraonicu, ili vreme provode u kreativnim radionicama. U onima koje se organizuju u prirodi mogu da skupljaju bubamare ili travke, a u radionicama u zatvorenom prostoru prave igračke od recikliranog meterijala, „slikaju“, „vajaju“...
Velike pare za ono što može da se radi kod kuće ili popodne sa mamom i tatom.
Da li je upravo u tome poenta? Pokazati da možeš da platiš nešto što realno ništa ne košta? Platiti da neko drugi zabavlja decu umesto da se zabavljaju sama ili sa roditeljima? Platiti nekome da im pokaže mrave i bubamare, razliku između bora i jasena, mahovinu na drvetu?
Platili biste nekome da ih odvede u seosko domaćinstvo i pokaže im kokoške i svinje umesto da ih sami odvedete za vikend u selo kod baba-strine da vide kosidbu, da probaju višnju koju su sami ubrali i da se popnu na drvo?
Možda bi i oni, kao vi ili vaši roditelji nekad, uživali u trčanju po rosnoj travi, od koje se nikad niko nije razboleo, „krađi“ komšijskog voća, jer je „slađe“, pravljenju kolača od blata, „dresiranju“ mačaka, sakupljenju jaja iz kokošinjca, paradajzu iz bašte...
Možda bi oni poželeli da ugase televizore i računare, i da odlože mobilne telefone, kada bi znali da im nećete zameriti ako uflekaju trenerku travom i pocepaju majicu dok pokušavaju da se popnu na drvo.
Možda bi rado jeli voće i povrće, kad bi znali kako se i gde gaji, i možda ne bi bili smoreni kada bi znali da nećete da plaćate nekome da im organizuje vreme i da ih uči kreativnosti.
Možda...
Izvesno je da to nikada nećete saznati ako ovo leto i ovaj raspust ne iskoristite da probudite dete u vašem detetu, da ga vratite igri i prirodi. U suprotnom ćete jednog dana doći do toga da svojim punoletnim ćerkama plaćate radionice kreativnog kuvanja supe iz kesice i kreativnog prženja jaja, a sinovima časove kreativnog menjanja sijalica. Pa da se i oni jednog dana hvale kao oni uspešni mladi ljudi s početka teksta.
Foto: liverdoctor.com, inhabitat.com, littlerockfamily.com, mnn.com, nbparks.org, smithsonianmag.com, treesunlimitednj.com, zinkwazi.com
