Prema studijama jednog njujorškog univerziteta, čak 65 odsto dece stare između tri i pet godina ima izmišljenog prijatelja. Mališani se u tom periodu ubrzano razvijaju i sazrevaju, ali nisu dovoljno veliki da mogu da naprave razliku između sveta mašte i realnosti.
Iako su izmišljeni prijatelji češći kod jedinaca, ovaj fenomen nije rezervisan samo za njih. Čak i deca koja imaju znatno stariju braću i sestre traže imaginarno društvo, naročito u periodu pre polaska u školu kada počinje prava intenzivna interakcija sa vršnjacima.
Psiholozi kažu da većina imaginarnih prijatelja nestaje oko pete godine života, ali ponekad oni umeju da se zadrže i duže, do polaska u školu. Neka deca tog posebnog prijatelja vide u lutki ili nekoj drugoj igrački od koje se nerado razdvajaju jer im on služi da pobegnu od usamljenosti, da se osećaju prihvaćeno i da lakše savladavaju stresne situacije kao što je dolazak novog člana porodice, razvod roditelja, selidba, polazak u vrtić ili promena životnog okruženja.
Roditelji, savetuju psiholozi, ne treba da brinu već da se opuste i da prate kako dete komunicira sa nevidljivim drugarom jer će tako saznati šta sve muči njihovog mališana i sa čim se on sve nosi.
Signal za zabrinutnost predstavljaju situacije u kojima dete odbija druženje sa pravim drugarima i članovima porodice, ako pokušava da se izopšti i izoluje od okoline... Ukoliko primetite ovakve tendencije, neophodno je konsultovati se da dečjim psihologom oko načina rešavanja situacije.
foto: omaha.com, pbs.org, metro.co.uk
