Čak i ako zanemarimo gunđanje nekih ogorčenih ljudi koji već decenijama ponavljaju da je svaka nova generacija gora od prethodne, ne možemo a da se ne složimo da mnogi roditelji tolerišu loše ponašanje svoje dece. I dok bi se donekle moglo razumeti da žmure nad onim što im se dešava u kući, neverovatno je da se ne toleriše neželjeno ponašanje van porodice. Jedan je momenat to što dete odbija na namešta svoj krevet i da nosi prljav veš u korpu, a sasvim drugi ako ne poštuje nastavnike i komšije ili ako ispoljava agresiju.
Nekim roditeljima je najvažnije da skinu krivicu sa sebe (Nisam ga tako učio), drugi se prepuštaju očaju (Zašto se meni ovo dešava), treći se nadaju da je reč o prolaznoj fazi (Biće ona dobra i odgovorna, samo da se navikne na školu), a neki pak negiraju probleme (Neću da čujem reč protiv mog deteta, ono je divno). Deo njih ne želi da povredi „tananu dečju dušu“ (Ona plače kad je grdimo), deo se boji dečjih i svojih reakcija (Ako počnem ozbiljan razgovor, biće bezobrazan, pa ću se iznervirati), a ima i onih kojima je najvažnije da budu dobri (Ako je kaznim neće me voleti).
Sva ova opravdanja potpuno su razumljiva, posebno u situacijama kada je teško napraviti jasnu razliku između prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja, jer je varijacija mnogo. Na sve to utiču uzrast i temperament deteta, konkretne situacije, porodične vrednosti, roditeljska očekivanja i očekivanja okoline, kulturna i socijalna pozadina, ali i stavovi posmatrača. Ono što će za baku biti skandalozno (dete jede picu ra ručak, jer mrzi kuvanu hranu), popustljivoj mladoj tetki će biti sasvim normalno, jer ni ona ne jede ni boraniju ni grašak.
Međutim, postoji poželjno ponašanje oko kojeg se niko neće sporiti – dete ide u krevet kad mu roditelji to kažu, piše domaće zadatke na vreme, izvršava sve svoje obaveze, ponaša se pristojno i uljudno. Poželjno ponašanje se očekuje i pohvaljuje, kako bi ga dete prihvatilo kao nešto normalno, što ono u suštini i jeste.
Pod ruku s njim ide i ponašanje koje se toleriše pod određenim uslovima, kao što je bolest roditelja (ne mora svaki dan da se skuva ručak) ili deteta (mogu duže da se gledaju crtaći iz kreveta), stres zbog preseljenja (ne mora da slaže stvari svako veče) ili rođenja bebe (tepanje, regresija, sisanje palca), godišnji odmor ili raspust (kasniji odlazak u krevet i kasnije ustajanje). Tada je dozvoljeno odstupanje od strogo utvrđenih pravila.
Nasuprot tome stoji ponašanje koje je loše za fizičko i emocionalno zdravlje deteta, njegov intelektualni razvoj, harmoniju u porodici... Osim toga, ne smeju da se tolerišu ni agresivnost, destrukcija, krađa, loše ocene, rasizam, izrugivanje vršnjacima, posebno ako se radi o deci s posebnim potrebama ili drugarima lošeg imovnog stanja, bahatost, psovke... Ništa od ovoga, čak i ako je reč o samom začetku, ne sme da se ignoriše, pravda i toleriše, već da se otkrije uzrok i reaguje u skladu sa okolnostima i uzrastom deteta.
Ponašanje koje roditelji tolerišu, zanemaruju ili smatraju razumnim razlikuje se od porodice do porodice, ali u ovom slučaju to ne važi!
Foto: nidolove.com, liveabout.com, jakpost.travel, wordpress.com, redtri.com
