Naučnicima Univerziteta „Stanford“ bile su potrebne godine istraživanja i nekoliko ozbiljnih studija da bi zaključili da je multitasking izvor ogromnog stresa i frustracija s kojima se i odrasli, a naročito deca sve teže nose. Možda nije trebalo toliko da se muče, jer su mogli da se obrate bilo kojoj baki u Srbiji koja bi im sve to slikovito objasnila u dve rečenice: „Pustite decu da dišu, mala su im pleća za tolike obaveze. Nije to dobro ni za odrasle“.
Da li je taj multitasking, za koji bake nisu ni čule, zaista izvor većine frustracija i kako se sa njima nositi? 
Multitasking je pojam koji se koristi da bi se opisalo stanje kada ljudi obavljaju više poslova istovremeno. U malo slobodnijem prevodu, multitasking označava potrebu da se iskažemo i dokažemo na mnogim poljima, da „pokrijemo“ mnogo različitih stvari u jednom danu, što u slučaju prosečnog školarca ume da bude veoma naporno. Deo obaveza im pripada po godinama i statusu, deo im nameću porodica i sredina, a deo se svodi na njihove istinske želje i potrebe.
To u praksi znači da moraju da idu u školu i uče, da sređuju svoje stvari i sobu, da idu u prodavnicu i šetaju psa, da moraju na časove stranih jezika i školske sekcije, a tu su i fudbal i časovi gitare... Većina dece, one poslušne i ambiciozne, uspeva da se nosi sa teretom, ali to ne znači da takvo stanje može da traje mnogo dugo. Zato i ne čudi učestalost neprimerenih reakcija u bezazlenim situacijama jer se one javljaju kao posledica snažnih, nagomilanih frustracija. Za razliku od odraslih, a i njima „kočnice“ sve češće popuštaju, deca, naročito ona mlađa, ne znaju kako da kanališu svoja osećanja, pa se roditelji, učitelji i nastavnici žale na napade besa, plača, sitnih i krupnijih ispada, pa i agresije.
Bake bi na to, naravno, rekle „Skinite deci deo tereta, onaj neobavezan“, a psiholozi sa „Stanforda“ da treba da ih naučite kako da se nose sa frustracijama. Za početak treba da porazgovarate sa detetom, da utvrdite šta su najveći uzročnici frustracija, a šta su okidači za nemile scene. Naravno da domaće zadatke i učenje ne možete da posmatrate kao suvišne obaveze, ali zato možete da revidirate neke svoje stavove poput onog „Moraš da imaš sve petice“, ili „Moraš da ideš na takmičenje iz matematike“, ili „Moraš da naučiš barem dva strana jezika, bez toga ćeš biti ništa“... Možete da pregovarate i o oslobađanju od dela kućnih obaveza i vannastavnih aktivnosti ako je dete zbog toga frustrirano i rastrzano.
Nekada problem ne leži u multitaskingu i preopterećenosti, već u niskom pragu tolerancije na vršnjačko zadirkivanje, na poziciju u društvu ili u prevelikim očekivanjima koje je dete nametnulo samo sebi. Šta god da je uzrok, treba da ga otkrijete. U većini slučajeva dugi iskreni razgovori, u kojima pokazujete razumevanje i istinsko saosećanje za njegova osećanja biće dovoljni da se problem reši. U nekim slučajevima, ako dete „puca“ zato što njegova emocionalna zrelost odstupa od one koje se očekuje u njegovom uzrastu, možete da potražite i pomoć učitelja i školskog psihologa.
A kao prvu pomoć za situacije kada se frustracija nagomila i eskalira, naučite dete da se smiri dubokim disanjem. Najbolje vreme za vežbanje dubokog disanja je uveče pre spavanja, a još bolje je da vežbate zajedno jer će i vama, verujemo, pomoći kad dođete do „pucanja“. Udobno se smestite, opustite mišiće i odbrojavajte u sebi do četiri dok udišete, zadržite dah dok ne odbrojite do tri, a potom ponovo odbrojte do četiri dok izdišete. Vežbu ponavljajte dok i vama i njemu ne pređe u naviku da se na ovaj način smirujete i izbacujete nagomilanu frustraciju.
Verujte, bolje je i efikasnije od suza i vikanja. Prihvatljivije je, svakako!
Foto: stanfield.com, citysquarephysio.com, themindfullife.com, thestar.com, cashmancentermn.com
