Deca toliko vole da im se posvećuje pažnja da ne mare mnogo da li je pozitivna ili negativna. Kad nema pohvala i divljenja, dobre su, čini se, kritike i grdnja, samo da su sve oči uperene u njih. Najgore od svega je što je negativnu pažnju tako lako privući, a teško je odvići dete od lošeg ponašanja kojim će roditelje stalno držati u pripravnosti. Na sreću, postoji prilično moćno oružje koje roditelji nedovoljno koriste.
Kad se dete loše ponaša i radi zabranjene stvari kako bi privuklo pažnju i za to dobije željenu pažnju, ono postiže cilj. A ako roditelj ignoriše detetovo loše ponašanje i to što radi zabranjene stvari, dete neće dobiti pažnju i neće postići svoj cilj. Znači, ignorisanje je spas za roditelje, jer ono uči dete da se lošim ponašanjem ne dobija pažnja, već samo dobrim.
Kada ignorišete određeno ponašanje, vi time smanjujete šansu da će dete iznova i iznova da radi ono što ne treba samo da biste mu se vi obratili. Međutim, ne mogu svi postupci da se ignorišu.
Ako dete radi nešto opasno, nešto što može da ugrozi zdravlje ili život njemu ili nekome drugom, ne može da se ignoriše. Logično je da nećete okrenuti glavu na drugu stranu ako se dete igra upaljačem ili pokušava da se popne na radijator, jer su to potencijalno opasne situacije iako njima dete samo pokušava da privuče pažnju. Ali zato slobodno možete da se pravite gluvi i slepi ako cmizdri ili se baca po podu da biste mu dali nešto ili da bi odložilo odlazak u krevet.
Kad ga ignorišete, ignorišite ga u potpunosti. Ne razgovarajte s njim, ne obraćajte mu se, ne prilazite da ga tešite ili da se objašnjavate dok se ne smiri.
Ako u ignorisanju budete dosledni i vi kao roditelji, ali i ostale odrasle osobe koje provode vreme s detetom, velike su šanse da će korigovati svoje ponašanje.
Foto: huffingtonpost.ca, huffingtonpost.uk
