Sviđalo se to nama ili ne, tek život u gradu podrazumeva mnoge kompromise. Suživot svih nas, tako različitih, nije jednostavan jer nam se sudaraju potrebe, navike, interesovanja i interesi, pa je najbolje da ga regulišu zakoni, ali ne može baš sve da se smesti u kalupe i šablone. Zato je važno da budemo obzirni, da poštujemo jedni druge i da tome učimo našu decu, jer moramo da živimo zajedno, da delimo ulice i trotoare, da delimo parkove i liftove, baš onako kako to čine deca i psi.
Deca vole pse i rado se s njima igraju, osim ako se kod njih već nije razvio strah.
Dete psa doživljava kao igračku ili druga za igru
Strah od pasa kod dece nije urođen, već stečen i zato nikoga ne čudi prizor tek prohodalog jednogodišnjaka koji teturavim koracima juri ka psu, grli ga, pridržava se za njega da ne padne i sve vreme ciči od sreće. Nema u tome ničega čudnog, jer skoro svako dete psa doživljava kao igračku ili druga za igru.
Strah se, ako postoji, u 90 odsto slučajeva javlja se tek pod uticajem odraslih. Deo njih, bilo da je reč o mamama i tatama ili bakama i dekama, još nije naučio šta znači suživot u gradu i misli da „džukele treba držati u selu, na lancu“, drugi deo, zbog sopstvenog lošeg iskustva iz detinjstva, svoju traumu prenosi na druge, u ovom slučaju na decu.
Jedno loše iskustvo dovoljno za doživotni strah
A da nijedno dete ne bi kretalo u život sa sopstvenom traumom, važno je kako će se postaviti odrasli, i oni koji su njegovoj pratnji, i oni koji su u pratnji psa. Ako dete potrči, a pas potrči za njim, misleći da ga ono poziva na igru, pa ga obori, eto višegodišnjeg, ako ne i doživotnog straha od pasa. A ima i obrnutih situacija, onih kada pas kojeg su deca vukla za rep i uši, počne da zazire od dece ili da laje na njih, što pokreće lavinu neželjenih događaja.
Zato je važno da ti prvi kontakti između pasa i dece budu kontrolisani, pod budnim okom odraslih, i roditelja i vlasnika pasa, koji bi trebalo da znaju kak se taj kontakt ostvaruje.
Dete treba da pruži psu nadlanicu da je omiriše
Ukoliko ste u pratnji deteta i zazirete od pasa, zamolite vlasnika da pridrži ili da udalji svog ljubimca, a vi dete uzmite u ruke ili u naručje pa se lagano sklonite u stranu. Detetu ne govorite da će pas da ga ujede i povredi, ne vičite, ne histerišite, već mu objasnite da ne poznajete tu kucu i da ne treba da joj smetate. Ukoliko pak nemate ništa protiv pasa i toga da ih vaše dete ili unuče mazi i igra se sa njima, naučite ga kako da se ponaša. Objasnite mu da uvek treba prvo da zatraži dozvolu od vlasnika, jer on najbolje zna kako će njegov ljubimac reagovati, a da zatim treba da pruži psu nadlanicu da je omiriše.
I psi se boje, zato ne dozvoljavajte deci da ih muče
Naučite dete da se psu nikada ne unosi u lice, da ga ne vuče za uši i rep, da ne leže na njega, da mu ne uzima ništa iz usta – ni štapić, ni loptica, a posebno ne hrana. Objasnite detetu šta znači kada pas vrti repom, šta kada se nakostreši, šta znače podignute, a šta spuštene uši, šta znači veseo lavež, a šta režanje... Pas lizanjem pokazuje ljubav, ali to ne znači da treba da liže dete, a uz to voli da se mazi po vratu i leđima.
Ako ste vlasnik psa, držite ljubimca na povocu, čistitite za njim i vodite računa da ni na jedan način ne ugrozi ni decu ni odrasle.
Foto: stresshealth.org, dogsaholic.com, crestviewsylvanlake.com, mykidsite.com
