Da jedno savim normalno, uobičajeno i bezazleno pitanje može da izazove ogroman broj reakcija, kao što se desilo sa tvitom jedne mame čije dete čak ni ne ide u školu (još), pokazuje koliko su, s jedne stane, roditeljske dileme i muke univerzalne i koliko se, s druge strane, naši pogledi i viđenja razlikuju. Ako ne verujete, pogledajte... Mama koja se na Tviteru zove @branchica i čija ćerka Lola još ide u vrtić napisala je „De da mi roditelji starije djece objasne: Kako je moguće da s nama roditelji uglavnom nisu radili zadaću, a sad uglavnom rade“, i dobila najraznovrsnije odgovore.
„Mi i dalje ne radimo, stariji stigao do IT gimnazije, mlađi još gura osnovnu“, odgovorila joj je @SuzanaTrninic, a @natasavb se složila da je to dobar pristup: „Kćerki ostalo još dva ispita da završi fakultet, a ni ja s njom nisam radila. U petom sam je naučila kako se uči, a posle toga joj rekla da ako ja moram da učim s njom, onda ona nije odličan đak. Objašnjavala sam joj samo zadatke iz matematike i fizike, ako joj nešto nije jasno. U gimnaziji ni to. Privatni časovi samo iz engleskog, jer joj je bilo dosadno to što uče u školi. Najbolji su mi bili oni koji kao ne uče sa decom, a onda kažu zamisli šta uče iz biologije i izdeklamuju. Ja stvarno pojma nisam imala iz čega šta uči“.
„Dođu do sedmog-osmog razreda, a mešaju ćirilicu i latinicu, jedu slova iz sopstvenog imena ako je predugačko. Ako im ne predaješ srpski, moraš priznati i nečitljive odgovore (koji liče na tačne). A tu su i mame koje pokušavaju da svoje neispunjene ambicije kroz decu ostvare“, objasnio je neko ko se potpisuje kao @mimamim85.
A da uvek može gore, piše @jutarnjavestica: „Uh, što to mene iritira. Razredni po zahtevu nastavnice likovnog poziva roditelje pošto su deca uz tempere ponela okrugle, a ne pljosnate četkice. Najbolje da ja pakujem torbu đačku“
Odgovor @SRKoprivica pokazuje da na ovoj društvenoj mreži i u ovim prepiskama može da se nađe i poneki zaista dragocen recept: „Moja mama je sve učila sa mnom, bila je istovremeno i genijalna u tome, ali i nesnosna. Ja planiram neke njene trikove da pokazem maloj, ali ne pada mi na pamet do te mere da se bavim njenom Školom. Doduše, mama je bila i profesor. Kljucna stvar je - ne uči se iz udžbenika, niti iz beleški, nego iz svega toga napraviš svoje izvode (u boji). Dok to napraviš, naučio si dve trećine i to sa razumevanjem“.
Da je recept dobar, ali ne i jednostavan, potvrđuje @malazlaplava: „Ja sam tako učila, ali tek u srednjoj. Mislim da je teško osnovcima, posebno mlađim, to traziti“.
„Verovali su da je škola zaista važna i neophodna, a vreme je pokazalo da je 50% gradiva nepotrebno gubljenje vremena, tipa delovi pauka i crva (nisam verovala kolko ih ima), do neke reke od 123 m u pi....cima Južne Amerike za koju ni meštani ne znaju. Zato sad samo da se odradi“, smatra @DucaVisko, a @strani_placenik iznosi svoje iskustvo iz Nemačke: „Kod nas u Bonu se traži potpis roditelja da su pogledali nedeljnu listu domaćih zadataka. Dete sve uradi u školi/boravku, ja čekiram i samo pokušam da joj objasnim koračić dalje (tipa, iz nemačkog u školi još ne vode računa o zarezu, navodnicima...). To je oko 20 minuta nedeljno“.
Iako @strani_placenik ne mora ništa da radi domaći sa svojom ćerkom, @RomaAJB veruje da nam je poblem stigao sa zapada: „Promijenilo se komplet društvo, to više nije isti svijet. Na Zapadu je veliki problem helikoptersko roditeljstvo, kod nas je otprilike tek počelo s ovom generacijom. Roditelji sada češće djecu gledaju kao projekt, nego što je to prije bio slučaj“.
Ali @Jborovina ne pristaje na to „Ne radim domaći. Ne želim. Pita ako nešto nije jasno, objasnim, ako krene tersanje - pitaj učiteljicu/nastavnika/cu. I glupost je reći da moramo. Ne moramo. Nego su djeca razmažena i poturamo leđa tamo gdje nipošto ne bi trebalo“.
A koliko sve to zavisi od deteta i od okolnosti, objašnjava @panjkov: „Moj drugačić je dok je sunce sijalo dolazio i iz boravka sa neuradjenom zadacom. Sad kako su hladniji dani uglavnom uradi sve što zna, jer još ne pita uciteljicu u boravku za pomoć, pa mu mi objasnimo ono sto ne zna“.
„Ne radim sa njima, u prvom i drugom razredu sam gledala da steknu radne navike i samo kontrolisala uradjeno. Posle ni to. Mislim da ovi što se ubijaju od zadaće tipuju na sve petice neće da rizikuju. To je po meni zamka i baš loše po dijete“, misli @bobam2.
S njom se slaže @ajnstajnovamuza: „Moji još nisu krenuli u školu, ali znam sigurno jedno,zadaću će sami raditi kao i ja što sam je radila, ako postoji problem da dijete ne zna uraditi zadaću onda je problem u nastavnicima i predavačima, u školu ide da nauči,a ne da se vrati glup iz skole i da ga ja učim“, a saglasna je i @Sp00kyy: „Nisam radila nikad ništa sa njim (5. razred trenutno). Nekad mi da knjigu da proverim da li je zapamtio lekciju koju je naučio. Sad kad je online moram da proverim da li je sve zavrsio i poslao ali i dalje ne radim sa njim zadatke. Ja sam svoju školu završila“.
@shizljubavic kaže da zna dosta roditelja koji su učitelji, profesori i pedagozi koji pomažu deci „jer žele to da skinu s kičme za taj dan, da reše začarani krug“, ali @_cruciverbalist, majka trećaka i prosvetni radnik, nema ništa pohvalno da kaže na ovu temu: „Zaista je postala retkost da deca sama rade ono što je potrebno za školu. Još gore, deca ne paze na času jer će im to, kako kažu, objasniti nastavnica na privatnom času. Svom detetu pomažem samo kada mu nešto nije jasno, za ostalo je naučen da je njegova odgovornost i da mora sam da uradi i da će, ako ne uradi, dobiti minus/ slabu ocenu. Ali, kao što je neko već napisao u komentarima, ja sam nemajka. Šta ću?“
I stvarno... Šta ćemo? Šta ćete vi?
Foto: unsplash, pexels
