Iako se to na prvi pogled ne bi reklo, deca su velika zlopamtila i posebno su stroga prema roditeljima. To znači da oni pamte svaku vašu burnu reakciju na svaku njihovu sitnu ili krupnu brljotinu, da će učiniti sve da im se to ne ponovi i to tako što će nepočinstva kriti od vas. Ni po jada ako vam se ne prijavljuju razbijena vaza, trojka iz matematike i pocepana nova jakna, ne valja kad vam dete zbog straha od vaših reakcija prećutkuje svoja osećanja, strahove i greške koje mogu skupo da ga koštaju. Zato je važno da dete zna da ne treba ništa da krije od vas, ali to morate da ga naučite. Evo kako...
Smislite kul reč koja najavljuje ozbiljan razgovor
Porodičnu kul reč mogu da koriste svi članovi porodice, uključujući decu stariju od tri-četiri godine. Ova reč je šifra za „Moram nešto da ti kažem, ali obećaj da nećeš vikati“, izgovara se kao najava ozbiljnog razgovora ili najava nekog priznanja, pa bi bilo dobro da označava nešto lepo što vole svi članovi porodice, nešto poput sladoleda, određene pesme ili društvene igre. Evo kako to funkcioniše...
Sin vam kaže „Mama, čoko-mafin“, vi udahnete duboko, izbrojite do tri i pripremite se da ga saslušate. Pošto postoji prećutno obećanje da nećete vikati i osuđivati ga, on može slobodno da vam kaže da mu nema mobilnog telefona, a vi, pošto niste zauzeti grdnjom, prebacivanjem i urlanjem, možete da tražite rešenje za problem. I to je, da znate, mnogo dobra stvar. Ako vam dete kaže da mu nema telefona odmah čim to primeti, velike su šanse da se vratite u poslastičarnicu i nađete ga u separeu. Da vam je prećutalo, zato što se boji vaše reakcije, telefon nikada ne biste našili.
Gubljenje telefona je, inače, banalna stvar u odnosu na sve ono s čim sve dete može da se susretne tokom odrastanja – neželjenim trudnoćama, pušenjem i alkoholom, seksualnim uznemiravanjima i u čemu bi mu bila dragocena vaša pomoć ili makar savet. A dok dete raste porodičnu kul reč mogu da koriste i roditelji za saopštavanje nekih loših vesti tipa „Umro vam je hrčak“, „Deco, mama je izgubila posao“, „Ove godine ne idemo na more, nemamo para...“
Ne minimizujte njihova osećanja i ne rugajte im se
Ništa ne može da odvrati dete, ali i odraslu osobu, od otvaranja i deljenja sopstvenih misli i osećanja, kao što može podsmevanje, minimizovanje njegovog problema, potcenjivanje emocija, pa stoga to nikada nemojte činiti. Radite sve suprotno od toga.
Nikada ga ne prekidajte kad priča o nečemu što mu je mnogo važno, ma kako vama banalno bilo, ne podsmevajte se njegovim strahovima, ne ubeđujte da da nema razloga da se boji injekcije, mraka, lifta, usmenog odgovaranja u školi...
Mnogo je važno da mu, kada plače jer je tužno, ne govorite da su suze za „kukavice“ i „devojčice“. Ne učite ga da skriva emocije jer to nije dobro ni za koga, pa čak ni kad su te emocije izrazito negativne. Pustite ga da vam pokaže da je ljuto ili besno, posebno kada znate da su ljutnja i bes opravdani. Deca imaju pravo na sopstveno mišljenje i sopstvena osećanja koja, naučite ih, treba da dele s vama, a da bi to činila ona moraju da znaju da ćete ih čuti.
Ne dozvolite da bilo koja tema bude tabu-tema
Dete za koje u kući ne postoje tabu-teme rado govori o svojim osećanjima, strahovima i greškama jer zna da mu nećete reći „Mali si ti za takve razgovore“, „Dobre i pristojne devojke ne izgovaraju reč seks“, „Homoseksualnost nas se ne tiče, ni ko koga voli“ ... Ako dete od malih nogu naučite da sme da vam se obrati za sve što ga interesuje, da ste vi adresa za škakljiva pitanja i ako razgovor učinite primerenim detetovom uzrastu, smatrajte da ste napravili dobar posao, dobar ulog za budućnost.
Foto: mghclaycenter.org, heritageseniorcommunities.com, sufiworldfoundation.co.za
