Bila jednom jedna mama koja je svakog dana nosila gomilu igračaka u parkić ispred zgrade. Vukla je jednu kesu sa plastičnim životinjicama, drugu kesu sa kockama i treću sa koficom i gomilom lopatica i grabuljica. Trogodišnja kćerka gurala je kolica sa „bebom“.
Parkić je vrveo od dečje graje. Igračke su išle iz ruke u ruku, neke su ukopavane duboko u pesak, a kofica je ostala bez ručki, jer su se oko nje otimala dva dečaka.
Njeno dete je stajalo sa strane bez ičega za igru.
Mama joj je rekla da igračke moraju da se dele s drugom decom. I ona je delila. Zapravo, ona je molila drugu decu da joj vrate makar nešto da bi imala čime da se igra, ali je dobijala samo izričito „Ja hoću s tim da se igram“ i „Ne dam“!
Mama joj se godinama nakon tih stresnih situacija izvinjavala iz dana u dan. Prestala je na njeno insistiranje, ali se i danas pita zašto se toliko ogrešila o rođeno dete.
Nije lepo biti sebičan
Mama je verovala da dobra deca nisu sebična i da dobra deca sve dele, pa ju je tako i učila. Kad god je Mina zatražila bilo koju od plastičnih životinja, mama je govorila „Sunce, daj joj. Drugovi sve dele“. Kad god je Tamara poželela da provoza „bebu“, mama je ponavljala „Daj joj malo“. Od tog „daj mu, joj, im“ nije odustala ni kad su dve sestre namerno polomile točkiće od kolica, ni kad su dva brata sve životinjice ubacila u kantu za smeće, ni kad je polovina kockica trajno zagubljena u pesku.
Kad se skuplja nigde nikoga
Mami nije smetalo to što druge mame izlaze napolje praznih ruku, ni što deca tih majki svoje igračke drže u kući. Podrazumevalo se da će njena kćerka sve podeliti s drugarima. Podrazumevalo se i da će, kad se ostali izigraju, sama skupljati ostatke onoga što je poneto u parkić, i da će ona sve to svakog dana iznova prati da bude čisto i spremno za sutra.
A onda joj je jedno veče, dok je sa ćerkom tražila odeću koju je neko skinuo sa „bebe“ i zagubio, prišla jedna baka koja je čuvala dečaka iz komšiluka dok su mu roditelji na poslu.
Ups! Mama je pogrešila
– Gospođo, mnogo grešite. Ne terajte dete da sve deli s drugima. Mala je. Deca do četvrte godine ne mogu na to da gledaju racionalno, kao mi odrasli. Njima je u prirodi da ne žele nikome da daju ono što je njihovo, ni roditelje, ni igračke. Ne treba da bude sebična, ali ni bezuslovno darežljiva. Ne terajte je da "pada" na tuđe suze, na silu i ucene. I prekinite da iznosite polovinu kuće u park da bi druga deca imala čime da se igraju – rekla je oštro i naglasila da, kao dečji psiholog u penziji, dobro zna šta govori.
Ona je znala ono što mami nije padalo na pamet – da je deljenje uzajamna stvar, da deljenje podrazumeva ili da se deca igraju zajedno ili da dobiju nešto zauzvrat.
Dete treba da odlučuje samo
– Pustite je da sama odluči šta će dati, kome će dati, kada će dati i na koliko će dati. Naučite je da kaže „Daću ti grabuljicu i lopaticu kad završim s kopanjem tunela“, „Daću ti bicikl kad provozam još dva kruga“. Tako će imati kontrolu nad svojim stvarima, neće trpeti vaše prekorne poglede i neće biti frustrirana. Deliće, ali pod svojim uslovima, baš kao i mi odrasli. A to vam je valjda cilj, da postane funkcionalna i socijalno inteligentna osoba – dodala je baka.
Mama i ćerka su sutradan u park krenule samo sa jednom kesom u kojoj su bile dve-tri igračke i sa dogovorom da malena sama odluči šta će dati, kome će dati, kada će dati i na koliko će dati.
Tako je i bilo. Ne zna se čiji je šok bio veći... Drugara koji su zahtevali da im se da skromni sadržaj kese, drugih majki koje su morale da idu po igračke koje dotad nikad nisu napustile kuću ili male devojčice koja je s nevericom gledala majku dok je odobrava njeno „Tamara, daću ti lutku, ali kasnije, kad se ja malo poigram, a možemo i da se igramo zajedno“.
Svi u šoku, svi zbunjeni, osim bake koja je majci zaverenički namigivala sa susedne klupe.
Foto: arek-socka-pixabay,pexels-pixabay
