Malo je stvari oko kojih su mame i tate imale toliko oprečan stav koliko oko dileme treba li dete da uzvrati udarac i uvredu vršnjaku koji ga je napao. Većina očeva skoro bez razmišljanja kaže „Udari i ti njega“, dok su majke do skoro insistirale na povlačenju, razgovoru i mirnom rešavanju sukoba. No, nekako se i to promenilo, pa sve više roditelja oba pola zagovara teoriju „Milo za drago“.
Ne znamo šta vi o tome mislite, ali hajde da vidimo na kom su stanovištu stručnjaci.
Dejvid Koleman, irski klinički psiholog, kaže da dete kad prvi put bude napadnuto treba da uzvrati napad, jer je to dugoročno gledano najefikasnija odbrana.
– To smanjuje verovatnoću da će ga isti vršnjak napasti još neki put – rekao je Koleman koji je specijalizovan za rad sa decom i tinejdžerima, a i sam je otac trojice dečaka.
On je na osnovu svog bogatog iskustva zaključio da će fizička agresija, ako na nju nije odgovoreno, prerasti u konstantno nasilje i zlostavljanje.
– Ako dete pokaže nasilniku da s njim ne može lako da izađe na kraj, on će potražiti novu, slabiju žrtvu – kaže Koleman.
Dok su mali, manji je problem
Ovo, otkriva irski klinički psiholog, posebno važi za malu decu koja se vode isključivo impulsima, a ne promišljanjem i planiranjem. Zato u tom uzrastu, ako se deca u igri pogurkaju ili poćuškaju, fizičke sukobe ne treba posmatrati dramatično, jer se sve najčešće završava za nekoliko minuta. Međutim, ako u parkiću ili vrtiću postoji dežurni kabadahija koji sve udara, dete treba zaštititi od njega.
– U kolektivu su za suzbijanje njegove agresije zadužene vaspitačice, koje moraju da reše problem uz pomoć roditelja, a u drugim situacijama rezultate može da donese i izbegavanje nasilnog vršnjaka. Kad shvati da je zbog svog ponašanja ostao sam, shvatiće da ne može da udara drugare – savetuje Koleman i naglašava da u ovom slučaju dete ne treba da se upušta u razmenu udaraca.
Uzvraćanje je dobra odbrana
Međutim, ako pitate bilo kog nastavnika, školskog psihologa ili pedagoga, odgovor na pitanje treba li na udarac odgovoriti udarcem biće NE. Oni smatraju da uzvraćanje može da pokrene začarani krug, da dovede do eskalacije nasilja, pa i do ozbiljnih povreda.
Nažalost, škole i nastavnici, iako su dužni da obezbede sigurnost za sve učenike, to u praksi ne mogu da urade svaki put, pa se postavlja pitanje šta da rade žrtve kada škola ne može da ih zaštiti.
– Kažnjavanje i napadača i onog ko se samo branio je najgore rešenje, jer se time šalju mnoge pogrešne poruke. Zapravo, mislim da ni onoga ko je prvi udario ne treba odmah kažnjavati, jer se to možda više nikada neće ponoviti. Razgovor i opomena su OK, ali kazna može da bude i kontraproduktivna – smatra Koleman.
Pasivnost razdražuje nasilnika
On tvrdi da je nekoliko studija o deci predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta pokazalo da povlačenje pred nasiljem i nasilnicima povećava rizik od nastavka agresije. Nažalost, dodaje, stvari nisu tako jednostavne, jer će uzvraćanje istom merom u nekim slučajevima odvratiti nasilnika, a u nekim će ga samo razdražiti i podstaći da napada još silovitije.
– Nasilnike najviše provociraju neodmerene reakcije, bilo da je reč o potpunoj pasivnosti žrtve ili o prekomernoj upotrebi sile u cilju samoodbrane, pa se ovakav ciklus nasilja najteže zaustavlja – ističe Koleman.
Najbolje je sprečiti sukob
Dejvid Koleman, irski klinički psiholog, roditeljima savetuje da nauče decu da, kad god je to moguće, spreče izbijanje sukoba koji se završava udarcima, a to će postići ako:
* Izbegavaju agresivnu decu
* Ostanu mirni i ne nasedaju na provokacije
* Biranim rečima odvrate nasilnika
* Pokušaju da otkriju uzrok nesporazuma
* Traže pomoć prijatelja
* Upoznaju roditelje i nastavnike sa svojim problemima.
Izvor: Today.com
Foto: Themotherco.com, Theconversation.com, Dollarphotoclub, Saltoaldia.com.uy
