Majk Anderson, otac troje dece i ugostitelj iz Aleksandrije, grada nadomak Vašingtona, pre nekoliko godina zabranio je mlađima od 18 godina pristup jednom od svoja tri riblja restorana. Decenijama je služio goste i zaključio da „siroti iznureni roditelji zaslužuju priliku da se malo opuste u prijatnom ambijentu bez graje rođene i tuđe dece“, ali ga nisu svi razumeli. Pola Amerike se diglo na noge jer „on krši dečja prava i ugrožava slobodu kretanja“. Pravo na mir i tišinu niko nije pominjao, ali su se Andersonu ubrzo pridružile mnoge kolege iz Pitsburga, Čikaga, Severne Karoline...
Šta su ovi ugostitelji zapravo želeli da poruče?
Vođen zaključkom da niko ne voli da mu neko, makar to bilo i biće čarobnog osmeha niže od 132 cm, viri u tanjir, prosipa supu, pravi fleke po odeći i, trčeći između stolova, povlači stolnjak a sa njim i kompletnu porudžbinu, Anderson je želeo da napravi oazu bez dečje graje koju i roditelji teško podnose.
– Ne znam nikoga ko ne želi da popije piće na miru, posebno ako nema potomstvo ili je svoju decu ostavio na čuvanje babama, dedama, tetkama i dadiljama i pobegao od pelena, noša, crtaća i domaćih zadataka – rekao je Anderson i u šali dodao – Ne znam nikoga ko želi da zaradi trajno oštećenje sluha od dečje cike samo zato da bi prava dece ostala neokrnjena.
Deca vole buku, a odrasli mir
– Zdravo dete je živahno, radoznalo, uvek u pokretu... Njemu je u prirodi da se neprekidno kreće, da postavlja pitanja, da se zabavlja, da glasno iskazuje svoja osećanja, i to treba razumeti, bilo da ste roditelj ili niste. Međutim, u prirodi odraslog čoveka je da traži malo mira, tišine i odmora, pa te dve prirode, dečju i zrelu, treba pomiriti, a to može da se postigne samo dobrim vaspitanjem – rekli su psiholozi koji su našli opravdanje za Andersonovu odluku.
Svima treba da bude prijatno
Ako vodite dete u restoran ili kafić, objasnili su, ono treba da bude dovoljno zrelo da mirno sedi, da govori tiho i da ne smeta gostima za susednim stolom.
– Ukoliko ne može da odgovori tom zadatku, ono ni ne treba da ide u kafiće i restorane, jer neće biti prijatno ni njemu, ni vama, ni ostalim gostima. Najgore je kad roditelji sede sami ili sa društvom, a dete im šeta između stolova i ometa ostale goste u razgovoru ili jelu.
Roditelj ćuti, drugi ispašta
Decu od najranijeg uzrasta, naglašavaju, treba učiti da su deo šire zajednice koja ima svoja pravila i norme, i da treba pristojno da se ponašaju.
– Dešava nam se da na kraju smene po 10-15 minuta skupljamo slatkiše, voće, ali i druge stvari koje su deca oborila s rafova jer roditelji nisu mogli, a neki nisu ni pokušali da ih obuzdaju. Oni mali sede ili stoje u kolicima za kupovinu i ruše sve što mogu da dohvate, a ona malo starija deca trče između rafova, sudaraju se i obaraju ono što im se nađe na putu. I svi strašno galame – žale se prodavačice iz velikih trgovinskih lanaca.
Postali smo previše popustljivi
Iako pokazuju puno razumevanje za roditelje koji nemaju kome da ostave decu, pa ih vode u kupovinu, ove prodavačice, a sa njima se slažu i mnogi psiholozi, smatraju da je za sve kriva prevelika popustljivost.
Nije za čuđenje to što deca nesmotreno jurcaju po parku, što po trotoaru voze trotinet ne mareći za prolaznike, što trče po stanu iako ispod njih živi star i bolestan bračni par, što u tržnom centru mogu da se izgube... Čudi što mnogi roditelji u tome ne vide ništa loše i što, kao ona polovina Amerike koja je osudila Andersona, svako ućutkivanje, negodovanje i opomenu sa strane vide kao ugrožavanje prava njihove dece.
Šta vi mislite o tome?
Foto: mick-haupt-unsplash,eddie-kopp-unsplash
