Dete vam se boji mraka? Ne sme da priđe malenom komšijskom psu? Beži iz lekarske ordinacije i urla na sav glas na pomen injekcije? Neće u vrtić? Boli ga stomak pred svaki kontrolni zadatak? Ništa strašno i neuobičajeno. Mališani se plaše svega i svačega, u zavisnosti od uzrasta, okruženja, vaspitanja... Psiholozi tvrde da su to normalne faze u razvoju i da bi roditelje trebalo da brine odsustvo straha jer on predstavlja urođenu reakciju na pretnju. Ako se dete ne boji ničega, to može da ukaže na psihičke ili razvojne probleme.
– Dešifrovanje dečijih strahova predstavlja postupak saznavanja šta ih stvarno ugrožava. Zato kada vam dete kaže da je uplašeno ili kada vam ukazuje na ono što ga plaši, to treba da shvatite ozbiljno – kaže Aleksandra Solujić, psiholog.
Istraživanja sprovedena u Srbiji pokazala su da se devojčice boje više od dečaka, a da školska deca najviše strahuju od loših ocena, nasilja, bolesti i smrti.
– Sukobi u porodici u većoj meri plaše devojčice. Deca se plaše i budućnosti, profesora, samoće – navodi Aleksandra Solujić.
Deca se, dodaje ona, plaše više nego odrasli.
– U uobičejene razvojne strahove spadaju strah od komadanja, strah od odvajanja i zbog odvajanja, strah od prljanja, kastracioni strah i strah od kazne.
Za decu je sve što sreću u prvim godinama života novo i nepoznato i to kod njih izaziva strah. Baš kao što i kod odraslih novo i nepoznato izaziva bojazan, oprez i nepoverenje.
– Deca iskustvom i uz pomoć roditelja uče šta jeste, a šta nije opasno. Ona se boje mnogih stvari koje su zamislila jer su ubeđena da je sve to stvarno – kaže naša sagovornica..jpg)
Postoje strahovi koji su socijalno poželjni. Roditelji smišljeno uče dete da se boji nekih stvari- šporeta, utikača za struju, visine...
– Strahovi kod dece mogu da se razviju usled poistovećivanja sa roditeljskim strahovima. Prateći njihove emocionalne reakcije, ona pre ili kasnije počinju da se plaše onoga čega se inače ne bi plašila.
Razvoju nekih strahova koji su poznati kao „pedagoški“ roditelji svesno doprinose jer zastrašuju decu vešticama i babarogama, prete im da će se razboleti ako ne urade nešto, da će se izgubiti ili će ih neko ukrasti ako se mrdnu od mame... Preti se lekarima, injekcijama, izbacivanjem iz kuće, učiteljicama, klošarima, svim i svačim, iako ovakve zastrašujuće vaspitne metode imaju veoma negativan efekat na dete – upozorava naša sagovornica.
U različitim uzrastima deca se plaše različitih stvari.
– Prvih pet, šest godina najčešće se plaše životinja, i to velikih koje mogu iznenada da se pojave. S godinama strah izazivaju sve manje životinje, pas ili vuk postaju sitne bube.
Mala deca se plaše konkretnih stvari, najviše odvajanja i gubitka bliske osobe koja pruža sigurnost, oslonac i zaštitu, a kako rastu tako počinju da se plaše zamišljenih stvari kao što su kazna, osveta i smrt.
Kada uočite da se vaše dete nečega plaši, popričajte s njim otvoreno. Recite mu da ste se i vi plašili kada ste bili mali, ali da ste to prevazišli. Nemojte nikada da mu kažete da je sramota da se boji ili da ga na bilo koji način ismevate zbog njegovog straha.
Suočavajte dete sa strahom postupno i budite strpljivi. Pružite detetu emocionalnu podršku. Ukoliko se dete plaši odlaska kod lekara, igrajte se s njim doktora. Kupite mu plastične injekcije i stetoskop, a vi preuzmite ulogu pacijenta.
– Deca će lakše prevazići strahove ako mu porodica pruža ljubav, poštovanje i emocionalnu stabilnost, ali to ne znači da treba da budete previše zaštitnički nastrojeni. Deca koja imaju više samopouzdanja lakše se oslobađaju strahova – zaključuje Aleksandra Solujić.
Foto: gizmodo.com, pexels, vseostresse.ru, behtarynha.ir
