Agonija zaposlenih u jednom velikom supermarketu u širem centru Beograda počela je letos, još traje i ne nazire joj se kraj. Kasirke su odavno ostale bez glasa i nerava, poslovođe su napisale ko zna koliko izveštaja, ali grupici sedmaka koji im svakog dana ukradu makar po jednu čokoladicu, žvaku, brijač, kesu smrznutog graška ili nešto drugo što im padne šaka još nisu obuzdali.
Sva u skupoj firmiranoj garderobi, isfrizirana, bahata i bezobzirna. Za njih je krađa zabava. Roditelji, pretpostavlja se, pojma nemaju šta im deca rade.
Mali kradljivci nisu produkt 21. veka. Uvek ih je bilo i uvek će ih biti, u svim generacijama, u svih starosnim dobima, i među trogodišnjacima, ali i među onima na korak od punoletstva, samo su im razlozi različiti.
Ona sasvim mala deca ponekad uzmu ono što požele zato što ne znaju da je to krađa, da sve mora da se plati i da se tuđe ne uzima bez pitanja. Mlađi školarci obično znaju da ne smeju da uzimaju ništa tuđe i ništa bez plaćanja, ali to ipak rade jer nemaju samokontrolu, dok tinejdžeri, sasvim svesni da rade nešto pogrešno, kradu zbog uzbuđenja, zato što to rade njihovi drugari, zato što veruju da mogu da se izvuku, zato što to vide kao vid pobune...
Ponekad, ali to se već smatra složenijim problemom, deca kradu zato što su ljuta, uglavnom na roditelje, nastavnike i drugare, ili žele pažnju, a znatno ređe deca i tinejdžeri kradu ono što im je nedostupno, bilo da je reč o sitnici ili skupoj firmiranoj jakni.
Kako god, roditelji, kada saznaju za problem, prvo treba da shvate šta ga je uzrokovalo, a onda i da se pozabave kaznom. Može i obrnuto, kako vam je volja.
Ako je dete malo, treba mu objasniti da se uzimanje tuđih stvari bez plaćanja ili odobrenja naziva krađa, i da to nije u redu. Sasvim malu decu ne treba kažnjavati zbog toga, posebno ako mu se desilo samo jednom. Međutim, svu ostalu decu, od četvrte godine pa naviše, prvenstveno treba izložiti neprijatnosti, jer će ih suočavanje s posledicama ubediti da više ne kradu.
To znači da ono što je ukradeno moraju da vrate i da se izvine prodavačici, drugarici, drugu ili nekoj drugoj osobi koju su oštetili. Ako je dete pojelo ukradenu čokoladicu, odvedite ga u prodavnicu, suočite ga s prodavačicom, naterajte ga da plati ono što je uzelo i da se izvini. Većina dece trajno će odustati od ove ružne navike posle ovakvog poniženja, a ako se ne pokaje i ne shvati šta je loše uradilo, odmah potražite pomoć psihologa.
Roditeljima tinejdžera, posebno ako liče na one s početka našeg teksta, preporučuju se još drastičnije kazne – suočavanje sa kompletnim osobljem radnje iz koje je kralo i pojedinačno izvinjavanje svima, a ako je ukralo nešto drugu ili drugarici, suočavanje i sa vršnjakom i sa njegovim roditeljima. Stid i poniženje koji će osetiti biće mu večna pouka o tome zašto je krađa pogrešna.
Fizičko kažnjavanje u ovim slučajevima može da bude i kontraproduktivno, da naljuti dete i da ga podstakne da iz osvete krade i dalje.
Foto: k104.com, goodhousekeeping.com, hotmomsclub.com, -thebalance.com