Kad dvogodišnjak ili trogodišnjakinja prvi put opsuju apsolutno nesvesni svojih reči deo roditelja će se nasmejati, a deo će sa zgražavanjem detetu očitati lekciju. Obe reakcije su potpuno pogrešne, poručuju psiholozi i savetuju roditeljima da ignorišu psovke dece ovog uzrasta. Međutim, ovo ne važi za školarce jer su oni, čak i kad ne znaju značenje psovki, svesni da izgovaraju ružne reči.
Kod male dece ignorisanjem se šalje poruka „Nije zanimljivo, nećeš mi tako privući pažnju“, dok bi kod one starije ignorisanje značilo odobravanje, a to sigurno nije istina.
Većina roditelja, onih koji vode računa o svom rečniku i TV sadržajima koji se gledaju u kući, prvo će se zapitati gde je njihovo dete naučilo da psuje, da li zna šta govori i kako to zaustaviti. Oni koji i sami obilato koriste ružne reči, kletve, psovke i uvrede znaju odgovore na sva ova pitanja, ali i dalje očekuju od dece drugačije ponašanje.
Bilo kako bilo, deca govore ono što čuju – u kući, na ulici, u gradskom prevozu, na treninzima, u školi...
Neka deca psuju da bi izrazila negativna osećanja, kao i odrasli, i njima je psovka odgovor na bol, uznemirenost, frustraciju, nepravdu ili neuspeh. Druga deca psuju da bi se uklapila u društvo, treća misle da će tako delovati odraslo, zrelo ili opasno, četvrta samo imitiraju druge i koriste rečnik onih kojima su okružena, peta pak na taj način pokušavaju da privuku pažnju ili da izazovu reakciju roditelja...
Šta god da je uzrok, psovanje treba suzbiti. Puka zabrana vam neće pomoći, kao ni ignorisanje, što znači da vam predstoji ozbiljan razgovor.
Za početak utvrdite da li dete zna šta govori, kako njegove reči deluju na one kojima su upućene i zašto to uopšte radi. Od odgovora na ova pitanja, vaše smirenosti i ozbiljnosti kada mu saopštite da je psovanje nedopustivo u velikoj meri zavisi da li će ono to nastaviti da radi. Razgovor svakako treba da prilagodite detetovom uzrastu, jer nije svejedno da li psuje osmogodišnjak ili tinejdžer pod nabojem hormona.
Ako mislite da vaše dete ne razume značenja psovki, tražite da vam objasni šta je izgovorilo, zna li značenje tih reči, a zatim mu objasnite da se one, na primer, koriste za imenovanje delova tela, da su rasističke, seksističke i da su svakako uvredljive.
Sve će biti daleko laše ako se u vašoj kući ne psuje i ako ste im dobar primer, jer neusaglašenost zbunjuje decu.
Evo još nekoliko saveta koji vam mogu biti od pomoći...
* Niko od ukućana ne sme da psuje. Ni izgubljena utakmica, ni gužva u saobraćaju, ni udaranje malim nožnim prstom u ivicu stola nisu opravdanje za psovku!
* Pažljivo birajte TV sadržaje. Filmove pune psovki ili, daleko bilo, rijaliti programe nikad ne gledajte u prisustvu dece!
* Objasnite im da se ne povode. To što njihovi drugari psuju ne znači da i oni treba da im se pridruže. Niko ih neće odbaciti zato što su pristojni. A ako hoće, to svakako nije društvo za njih!
* Zabranite psovke i uvedite kazne. Nedvosmisleno objasnite da nećete tolerisati ružne reči i da će, ako se ogluši o zabranu, biti kažnjeno ukidanjem ili džeparca, izlazaka, igre na računaru, opuštanja uz TV ili muziku.
* Pohvalite promenu ponašanja i rečnika.
Foto: zenparent.com, ouest-france.fr, thesun.co.uk, greatschools.org
