Ako ste mislili da je vaš trogodišnjak najtvrdoglavije dete na svetu jer neprekidno ponavlja „ne“ i „neću“, a uz to se i duri, grdno se varate. Kroz vaše muke prošli su skoro svi roditelji koji ovaj period pamte kao jedan od najstresnijih jer su imali utisak da dete namerno neće i ono što hoće. Koliko je ova pojava česta svedoče i brojne studije o razvoju dece, a poslednja od njih pokazala je da se prosečno dete uzrasta dve do tri godine upusti u „raspravu“ s roditeljima od 20 do 25 puta na sat!.
– Možda vas sve to iscrpljuje, ali detetu je još teže. Ono u ovom uzrastu samo može malo toga i zato je frustrirano, pa mu „rasprava“ služi za uspostavljanje kontrole nad nečim. U ovom slučaju su to roditelji, bake, deke, vaspitačice i svi ostali kojima dete uporno ponavlja „ne“ i „neću“ – objašnjava prof. dr Džon Sardžent, dečji psihijatar, profesor psihijatrije i bihejviorizma na Medicinskom Bailor koledžu u Hjustonu.
Svestan činjenice da stalno natezanje i ubeđivanje s detetom iscrpljuje roditelje, profesor Sardžent navodi dodatne uzroke ove pojave i nudi konkretna rešenja.
Prvi ste počeli
„Ne trči“, „Ne vuci psa za rep“, „Ne skači po krevetu“, „Neću da ti dam čokoladu pre večere“, „Ne možeš na tobogan“... Ovo je samo hiljaditi deo zabrana koje vi izgovorite tokom dana, svaka počinje sa „ne“, a vas i dalje čudi što vaše dete koristi ovu magičnu rečcu.
– Da biste izbegli rasprave, obrnite igru i govorite detetu šta da uradi, a ne šta da ne radi. Na primer, umesto „Ne valjaj se po podu u novoj haljini“, recite „Molim te da sedneš na trosed. Ta haljina je previše lepa da bi se prljala“. Ovo, naravno, ne važi kad dete potrči za loptom ka ulici, ali je delotvorno u svim situacijama koje isključuju rizik po život i zdravlje – kaže dr Endži T. Kranor, docent za humanistički razvoj i porodične studije na Univerzitetu Severna Karolina u Grinsborou.
Previše ste strogi
Deca prestrogih roditelja imaju jaču želju i potrebu za teranjem inata. Niko ne voli da živi pod stalnim zabranama, niti voli da ga neko prisiljava da radi nešto jer ga to tera da se oseća bespomoćno, uplašeno i ljutito. Znate, deca roditelja koji galame, prete kaznama i kažnjavaju bivaju poslušna samo zbog straha, a deca kojoj je objašnjeno zašto nešto treba da urade i zašto nešto ne smeju da urade slušaju zato što veruju roditeljima.
Trogodišnjaku jednostavno ne može da bude jasno zašto ne sme da trči, kad je to za njega obično kretanje. Zato mu ne branite da trči, ako za to ne postoji dobar razlog kao što je blizina ulice.
Ne nudite mogućnost izbora
Kao što je objašnjeno na početku, dvogodišnjacima i trogodišnjacima je važno da se „za nešto pitaju“ i da „o nečemu odlučuju“, pa bi valjalo da ih pitate za mišljenje, da im tražite savet i da im ostavite mogućnost izbora.
– Ako znate da vaša ćerka svakog jutra pravi dramu oko odeće koju ste joj spremili za vrtić, ponudite joj da uveče sama odabere kombinaciju. Naravno, to ne znači da može da traži sandale i haljinicu za plažu, već da bira među sezonskom garderobom. Na isti način dogovarajte sutrašnji ručak, knjige koje čitate pred spavanje i ostale manje-više nebitne stvari, dok oko ozbiljnih kao što je vreme za spavanje, kupanje ili uzimanje leka nema pregovora – naglašava prof. dr Džon Sardžent.
Ovde je vaše „ne“ ipak poslednje“.
Foto: sheknows.com, babyandchild.ae, kidzclinic.net, parents.com, sheknows.com
