Naravno da nikoga i ništa ne možete da volite više od rođenog deteta čak i kad je teže od crne zemlje. A ima i takvih. Znate i sami. Ako ih nemate u kući (računajte da ste srećnici), viđate ih svakog dana u parku, gradskom prevozu, tržnim centrima, u komšiluku ili slušate o kako kidaju živce roditeljima.
Ta deca često, ako vam je za utehu, nisu kriva što su teška, nisu nevaspitana ni razmažena, a nije krivo ni okruženje zato što oni izluđuju sve oko sebe. U većini slučajeva reč je o prolaznoj fazi koja relativno brzo prolazi. Samo je treba preživeti...
Pojedini stručnjaci smatraju da faza kada dete „neće ni kako ono hoće“ može da se javi u bilo kom periodu između prvog i osmog rođendana i da, ako se roditelji, ostatak porodice, vaspitači i svi ostali s kojim dete provodi vreme, pravilno postave, može da prođe bez ikakvih posledica. Kod male dece, do pete godine, pokazala su istraživanja, sklonost ka izluđivanju okoline uglavnom se javlja kao posledica nezadovoljenih fizičkih potreba, bilo da je reč o spavanju, gladi, žeđi, umoru, stresu ili dosadi.
Odrasli ovakvu decu često zovu „krpelji“ jer ona uvek imaju potrebu da budu tik uz mamu, baku, vaspitačicu, uvek imaju nešto da kažu ili da pitaju, i savršeno ih ne interesuje da li će nekoga prekinuti u poslu ili razgovoru. Njihova želja da zadovolje svoju potrebu jača je od svake društvene norme pa ćete njemu morati uporno da ponavljate šta je dozvoljeno, a šta nije.
Ne dajte da vas početni neuspesi obeshrabre. Kad god vam se „zalepi“ za nogu, kad god se stvori tik uz vas kada ga ne očekujete, kada vas prekine u razgovoru s nekim banalnim zahtevom, ponovite mu da može i mora da sačeka. Čak i ako ne radite ništa, odložite ispunjavanje njegove želje za dva minuta, zatim za pet, pa produžavajte dok se ne nauči strpljenju.
Drugu grupu teške dece čine oni klinci koji neprekidno gube svoje stvari i zahtevaju da im pomognete u njihovom nalaženju. Ova faza se obično javlja posle treće godine, ume da potraje do kraja prvog razreda, ali problem zbog uzrasta deteta može efikasnije da se rešava.
S ovakvom decom treba insistirati na redu i odgovornosti. Ne očekujte da će rado tragati za rasparenim čarapama, ali budite sigurni da će, ako odbijete da mu pomognete po stoti put, prevrnuti i nebo i zemlju da nađe omiljenu igračkicu,
Obezbedite prostor za njegove stvari – police, kutije, fioke, korpice – i zahtevajte da sve vraća na svoje mesto. Potrajaće, ali će vremenom naučiti, naročito kad shvati da ne želite da mu pomognete u negovanju loše navike.
„Kao da pričam zidu“, jedna je od najčešćih rečenica majki koje zajedno sa svojim čedom prolaze kroz jednu od izluđujućih faza. Sa ovim problemom se s vremena na vreme susreću svi roditelji, ali ako je ignorisanje vaših reči uobičajena pojava i ako od toga „ludite“, onda ovo mora ozbiljnije da se rešava.
Za početak je najvažnije, ovo važi za sve, da naučite da slušate da bi i vas neko slušao. Održavajte stalni kontakt očima dok razgovarate, budite jasni i ne vičite jer će i dete, ma koliko bilo malo, povisiti ton. Ono to neće raditi da bi se nadglasaval s vama već zato što će zaključiti da je to normalan način komunikacije.
Da bi ovaj proces bio što lakši, koristite reči koje dete razume, ne pravite digresije i ne širite rečenice bez potrebe, pazite šta gleda na televiziji, pohvalite ga svaki put kad vas „čuje“.
I naoružajte se debelim živcima. Trebaće vam.
Foto: parenting.com, crosswalk.com, musthavemom.co, maminka.cz, fabbiosa.com
