Disleksija – problem koji zagorčava odrastanje
10 % u Srbiji dece ima disleksiju, koja se ne leči, ali može da se ublaži
Napravila sam veliku grešku jer sam zbog problema mog deteta u učenju i pisanju pomislila da je lenjo i razmaženo. Nisam prepoznala problem, da moje dete ima specifične smetnje u razvoju, ali nisu ga prepoznali ni učitelji i profesori, što je dovelo do kasnog otkrivanja disleksije. Moje neprepoznavanje smetnje zagorčalo je odrastanje i školovanje moga sina - priča Gordana Babić Cvetković, prva predsednica Društva za disleksiju.
Ona kaže da disleksija kod nas često ostaje neotkrivena zbog nedovoljne obaveštenosti roditelja, ali i prosvetnih radnika.
- Disleksični đaci se još u prvom razredu mogu prepoznati tako što, na primer, teško razlažu slovo po slovo u reči, imaju neuredne sveske jer mnogo brišu, treba im dosta vremena da prepišu sa table, dugmići im nisu ravnomerno zakopčani, imaju problema sa vezivanjem pertli, ne mogu da odrede strane sveta, šta je levo, šta desno, kaže Cvetkovićeva.
I profesorka Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Slavica Golubović potvrđuje da nedovoljna informisanost i edukacija često dovode do pogrešne procene i percepcije problema kod dece koja imaju ovaj poremećaj i da se to mora prevazići.
Specifična smetnja
- Ono što je važno da se zna jeste da disleksija nije bolest, to je neurološko stanje odnosno neurološka različitost mozga. To predstavlja specifičnu smetnja u razvoju i sticanju sposobnosti čitanja i pored normalne inteligencije, dobrog vida i sluha, dobre edukacije. Disleksija predstavlja znatno neslaganje između stvarnog i očekivanog nivoa čitanja u odnosu na mentalni uzrast. Da bi se neko dete ili osoba dijagnostikovala kao disleksična, njena inteligencija mora biti 90 ili iznad 90, sposobnosti čitanja moraju biti ispod očekivanog nivoa za taj uzrast i nivo inteligencije (najmanje 18 meseci ispod stvarnog starosnog uzrasta), dok uslovi života i rada u kući i školi moraju zadovoljiti određene minimalne zahteve - ističe profesorka.
Naša sagovornica upozorava da se posebna pažnja mora posvetiti prvim simptomima koji mogu ukazati na poremećaj.
- Disleksija se javlja u najranijem detinjstvu i obično se otkriva u ranom školskom dobu, kada dete počinje da savladava veštine čitanja i pisanja. Deca koja pate od ovog poremećaja često menjaju redosled slova ili slogova u reči, zamenjuju ili izostavljaju neka slova, menjaju, dodaju ili izostavljaju pojedine reči, pišu slova kao da ih vide u ogledalu i imaju i smetnje u računanju. Rukopis im je često neuredan i nerazumljiv, takođe dolazi do izostavljanja i zamene pojedinih slova i slogova i teškoća pri izražavanju misli u pisanom obliku. Zavisno od oblika i nivoa poremećaja, dete može imati sve ili samo neki od navedenih simptoma - objašnjava profesorka.
Ona posebno ističe da osobe sa disleksijom ne čuju ono što čitaju ako ne čitaju naglas (jer ne vode unutrašnji monolog), umesto toga stvaraju mentalne slike tako što dodaju značenje ili sliku značenja svake nove reči kada ona naiđe.
- Kada se primete ovi simptomi roditelj treba odmah da reaguje i javi se logopedu, stručnjaku koji je edukovan i koji će postaviti dijagnozu i odrediti tretman. Međutim, treba proveriti da li u dodatku diploma po Bolonjskom režimu studija stoji da je student logopedije slušao i polagao predmet Disleksija i disgrafija, ukoliko nije onda nije kompetentan da to radi. Isto se odnosi i na stručnjake drugih profila koji nisu edukovani da rade sa disleksijom i disgrafijom (specifičnim smetnjama u učenju). Za rad sa disleksijom i disgrafijom kompetentan je samo logoped - ističe Golubovićeva.
Podržite svoju decu
Profesorka kaže da se disleksija ne leči, ali da se simptomi mogu ublažiti ukoliko se definišu kompenzatorni mehanizmi.
- Postoji veći broj kompenzatornih ponašanja, obrazaca i takozvanih mentalnih trikova koje dete ili osoba sa disleksijom može koristiti kao prisilna rešenja, a koji usporavaju sposobnost učenja. Najvažnije je da se ovaj poremećaj ne zanemari, a ako se na vreme otkrije sasvim uspešno se može savladati, a detetu omogućiti normalan napredak u obrazovanju - kaže profesorka.
S njom se slaže i predsednica društva za disleksiju Gordana Babić Cvetković, koja kaže da je za prevladavanje problema potrebna potpuna saradnja stručnjaka, roditelja, ali i razumevanje profesora.
- Oko 10 odsto dece u Srbiji ima disleksiju, teškoće u savladavanju čitanja i pisanja, smetnju koju nastavnici i roditelji zbog nedovoljne obučenosti pripisuju lenjosti i nezainteresovanosti deteta za rad. Problem je što u našim školama disleksija prolazi neopažena do četvrtog razreda, a onda kada đak dođe u peti razred, poremećaj se obično pripisuje pubertetu ili nekim drugim razlozima. Zato smatram da je podrška prosvetnih radnika neophodna. Ako nemaju adekvatnu podršku školskog sistema, što najčešće nemaju, jako loše prolaze, mada imamo slučajeve da su neka deca disleksičari bila đaci generacije jer su imali podršku škole i još veću podršku iz kuće - rekla je Babić Cvetkovićeva i istakla da se uvođenjem inkluzije stvari ipak menjaju nabolje:
- Važno je napomenuti da disleksiju ne treba dovoditi u vezu sa smanjenim koeficijentom inteligencije jer se kod velikog broja disleksične dece beleži upravo suprotno, odnosno visok stepen inteligencije.
Simptomi
Deca s disleksijom brže se umaraju od druge dece
Čitaju jednu reč na nekoliko pogrešnih načina a da toga nisu svesna
Ispravno čitaju tekst, ali ga ne razumeju
Teško im je da istovremeno pišu i slušaju nastavnika
Ovakva deca mogu biti povučenija jer su nesigurna
Slabo im ide učenje stranih jezika
Spora su i za svaki zadatak im treba dosta vremena
Saveti roditeljima
Nemojte dete optužiti da je lenjo ako izbegava čitanje i pisanje
Nemojte ga upoređivati s drugom decom
Nemojte stalno prigovarati da mu je rukopis neuredan
Ohrabrite ga da radi polako ako mu je tako lakše
Otvoreno razgovarajte o stvarima koje mu ne polaze za rukom
Pohvalite ga za sve što dobro uradi
Ohrabrite dete za druge aktivnosti u kojima je kreativan i maštovit
Javite se pedijatru i logopedu radi tačne
Poznati disleksičari
Premda se deca s disleksijom suočavaju s velikim izazovima, disleksija im ne predstavlja nepremostivu prepreku u sticanju obrazovanja. Odavno je poznato da su mnoge slavne ličnosti u detinjstvu imale teškoća, a neke od njih su Albert Ajnštajn, Vinston Čerčil, Tom Kruz, Entoni Hopkins, Agata Kristi i drugi.
Oko 30 odsto najbogatijih ljudi na svetu je disleksično. Takođe, 40 do 50 odsto zatvorenika je disleksično, to su ljudi kod kojih, dok su bila deca nije na vreme prepoznat problem i zbog stalnog neuspeha u školi okrenuli su se nekom drugom načinu života.
slike:mudremisli.com, buka.com
