O vršnjačkom nasilju se tako mnogo govori, a suštinski tako malo zna. Ćute žrtve, ćute zlostavljači, ali ćute i posmatrači, uglavnom zbog straha da i sami ne postanu meta nasilnika. Uprkos edukacijama učenika, nastavnika, školskih psihologa i pedagoga, radionicama i tribinama, pozorišnim predstavama i predavanjima, mnoga deca iz škola izlaze sa neizbrisivim ožiljcima na duši.
Zašto je to tako i šta može da se uradi da se obim vršnjačkog nasilja smanji, jer ga je skoro pa nemoguće iskoreniti, objašnjava Aleksandra Solujić, psiholog.
– Svako dete može biti žrtva maltretiranja, ali neka deca su ipak češće na meti nasilnika. Maltretiranje je traumatično iskustvo koje ostavlja dugoročne posledice na žrtvu. Dete koje je maltretirano pati i ispoljava sve znake stresa, a najčešće se žali na bol u glavi i stomaku. Žrtve sebe vide u negativnom svetlu, osećaju da su nepopularne u društvu, nisu socijalno adaptirane i vešte, i nesrećnije su u odnosu na vršnjake – objašnjava naša sagovornica i naglašava da u vršnjačko nasilje spadaju zadirkivanje, omalovažavanje, pretnje, udarci, krađe i drugi direktni napadi.
Deca na ono što im se događa, objašnjava Solujićeva, mogu reagovati agresivno, nonšalantno ili bespomoćno. Jedna studija je i pokazala da čak 70 odsto dece ne uzvraća, ne reaguje i ponaša se kao da se ništa ne dešava. Znatno manji broj dece pokušava da se odbrani ili postaje agresivno.
Dečaci i devojčice, dodaje naša sagovornica, ne reaguju isto. Dečaci češće reaguju agresijom na agresiju, a devojčice bespomoćnošću.
– O tome kako vršnjaci vide decu koja trpe maltretiranje urađene su brojne studije koje su pokazale da se zlostavljano dete uglavnom ponaša kao da se ništa ne dešava, da ostaje mirno, kao da mu nije stalo do toga u kakvoj situaciji se nalazi – kaže Solujićeva i navodi da su na meti nasilnika najčešće deca koja se po nečemo razlikuju od vršnjaka.
Oni su posebno rizična grupa jer druga deca ne razumeju zašto se ponašaju ili izgledaju drugačije. Žrtve maltretiranja su vrlo često deca sa posebnim potrebama, deca koja dolaze iz druge kulture ili ona koja su natprosečno inteligentna ili na neki drugi način darovita, kao i deca koja su gojazna, pothranjena, jako visoka ili jako niska, upadljivo atraktivna, kreativna, neuobično odevena...
Ponekad je maltretiranje način na koji vršnjaci pokušavaju da dete nateraju da se prilagodi i da se ponaša kao „tipičan predstavnik grupe kojoj pripada”.
– Neki stručnjaci govore o korektivnom dejstvu vršnjačke grupe, objašnjavajući zadirkivanje kao pokušaj grupe da promeni ono što se ne uklapa u opšteprihvaćene norme ponašanja. Takođe, dete koje je depresivno, anksiozno ili ima neke druge psihičke probleme pre će se naći na meti nasilnika.
– Nisko samopoštovanje, sramežljivost, nesigurnost, nervoza, pasivnost, nesposobnost da izraze sopstvene potrebe i zauzmu se za sebe, karakteristike su koje imaju deca koja će najpre postati žrtve nasilnih vršnjaka. Ove karakteristike kao da signaliziraju drugoj deci da su oni laka meta – upozorava Aleksandra Solujić.
Žrtve vršnjačkog maltretiranja mogu da se podele na pasivne i provokativne.
– Pasivne žrtve rade sve kako bi izbegli da nasiljem razreše konflikt. I kada su fizički sposobni da se odbrane ne pribegavaju sredstvima koja sadrže nasilne elemente kako bi se branili, a provokativne odlikuje kombinacija anksioznosti i agresivnosti. Oni kao da provociraju antagonizam kod vršnjaka i kao da uživaju u agresivnim situacijama koje uspevaju da „naprave“.
Provokativne žrtve opisuju se kao izrazito agrsivna deca. Lako se ljute, hiperaktivne su, često su u nevoljama i druge uvlače u njih, ponašaju se ekstremno.
– To su deca za koje se može reći da su „palidrvca“, impulsivno i burno reaguju na slučajne i nenamerne fizičke „susrete“. Ponašanja koja provociraju drugu decu su i hvaljenje, uznemiravanje, iritiranje drugih, zadirkivanje i slična društveno neprimerena ponašanja. Takva deca i kada dožive nasilje nastavljaju sa provociranjem, pa nasilna deca izjavljuju kako za žrtve biraju upravo one vršnjake za koje znaju da će reagovati burno i neprimereno..
Većem riziku od vršnjačkog nasilja izložena su i prezaštićena deca koju roditelji nisu pripremili za stvaran svet. Ona nisu naučila kako da se nose sa stresom, kako da učestvuju u konfliktima i kako da ih rešavaju.
Razmislite o ovome i podstaknite dete da vam se poveri. Ćutanje ne sme da bude opcija.
Foto: rebelcircus.com, huffingtonpost.com, dailydot.com, care.com
