Umetničke aktivnosti u vrtiću su važne, ne zato da bi vaspitači prepoznali darovitu decu, nego zato što podstiču svako dete na pun i svestran razvoj.
Deca predškolskog uzrasta osećaju radost kada su uključeni u proces, bez obzira da li se radi o modelovanju plastelinom, crtanju voštanim bojama ili pravljenju kolaža. Njihova satisfakcije dolazi od osećaja da imaju kontrolu nad materijalom koji koriste i osećaja samostalnosti prilikom odlučivanja šta će i kako da naprave. Odluka šta mogu napraviti i koje će materijale pri tom koristiti može predstavljati njihovu prvu priliku da budu nezavisni prilikom izbora i odlučivanja. Na taj način grade samopoštovanje, jer imaju priliku da izraze šta misle i osećanja. Kada učestvuju u umetničkim aktivnostima sa svojim vršnjacima povratna informacija koju oni daju jedni drugima gradi samopoštovanje učeći ih da prihvate kritičko mišljenje i pohvale od drugih.
Rad u malim grupama takođe pomaže deci da vežbaju važne socijalne veštine- kao što su naizmeničan rad, deljenje i dogovaranje. U svrhu boljeg socijalnog razvoja dobro je da se periodično organizuju aktivnosti zajedničkog- grupnog rada na izradi slike, kolaža i drugih likovnih aktivnosti.
Za vrlo malu decu uzrasta do tri godine, umetnost je samo nešto što im je interesantno, nešto što se dešava kao proizvod njihove aktivnosti. Oni uživaju da gledaju kako se voštana bojica pomera po papiru i kako mrlja boje raste, kako gitara prizvodi zvuk dok oni dodiruju žice...
Aktivnosti u kojima deca crtaju, modeluju, rade s materijalom nalažu im, takođe, da prave samoprocene, na primer:
– oni sami odlučuju šta će da naslikaju (čoveka,drvo,zmaja…);
- biraju kako će da naslikaju, iz koje perspektive;
– odlučuju koliko dugo će da rade na svom radu;
i konačno – procenjuju ga
Deca obično procenjuju svoje radove prema mišljenju drugih. Zbog toga je veoma važno za razvoj dečije kreativnosti da decu bodrimo i pohvalimo po završenom radu. Pogrešno je insistiranje nekih roditelja da decu podučavaju kako se nešto crta( to podstiče imitiranje i stvaranje stereotipnih crteža) već treba dozvoliti deci da se izraze onako kako umeju i žele.Čovek je kreator, a ne kreatura stvarnosti- zbog toga bi trebalo da podstičemo decu da od najranijeg detinjstva budu svoji, da podržavamo i podstičemo njihovu originalnost u umetničkom izražavanju.
Prilikom slikanja i crtanja deca razvijaju kontrolu nad velikim i malim mišićnim grupama.
Veliki pokreti ruku, koji razvijaju snagu, potrebni su za slikanje ili crtanje na velikom papiru.
Laganiji pokreti prstima, rukama i zglobovima, koji razvijaju finu motoriku, spretnost i kontrolu, su potrebni za crtanje na manjim površinama, oblikovanje makazama i oblikovanje manipulativnih materijala.
Ponavljajući ovo iskustvo kroz praksu deca stiču poverenje u korištenje svog motornog aparata. Kao što odlučuju koji će deo gde da uklope u celinu, gde da postave predmet i ostale detalje, oni uče i kako da koordiniraju pokrete da bi sve to uspeli da izvedu. Ova koordinacija oko–ruka je od suštinskog značaja za mnoge aktivnosti, prvenstveno za razvoj govora, a kasnije i za pisanje slova i razmaka između njih u pisanju.
