I oni se mogu vaspitavati veoma uspešno
Najlakši način za razlikovanje deca sa ADHD-om od nepažljive i hiperaktivne dece jeste da su ponašanja hiperaktivnosti, impulsivnosti i poremećaja pažnje kod ove dece izražena do ekstrema i predstavljaju problem kako kod kuće tako i u školi, a primetna su od najranijeg uzrasta.
Vaspitanje deteta sa ADHD-om nije nimalo lak posao jer ono zahteva punu pozornost roditelja i cele porodice. Često u porodicama sa hiperaktivnim i impulsivnim detetom dolazi do mnogih slomova i poremećaja njene harmoničnosti tako da je neophodno da roditelji budu obučeni kako i na koji način da pomognu svom detetu.
Kad god situacija dozvoljava, umesto da kaznite pogrešno ponašanje deteta, bolje nagradite njegovo korektno ponašanje. Nagradjivanje treba da bude odmah nakon dobrog postupka, dovoljno često i jasno definisano .
Roditelj uvek treba da unapred sagleda situaciju u kojoj se dete može neći odnosno mora biti dva koraka ispred njega. Pre nego se problematično ponašanje razvije upozorenje da obrati pažnju na ono što od njega očekuje ili zahteva je prvi preduslov sistematičnog vaspitanja. Detetu se mora objasniti na koji način treba da postupi u nekoj situaciji i šta se od njega zahteva. Potrebno je da dete instrukcije ponovi naglas onako kako je to dogovoreno. Sve što se saopštavata detetu treba da se radi mirnim i staloženim glasom vodeći računa o intonaciji. Bolje je u određenim situacijama i preusmeriti detetovu pažnju i započeti neku novu aktivnost nego naglo prekidati aktivnost u kojoj je dete.
Za eliminisanje negativnog ponašanja deteta uvek je bolje izabrati konkretne posledice koje dete treba da snosi a ne beskonačne raprave i objašnjena u vidu…"pa zašto?...pa kako si to opet mogao?"... Ono što roditelji znaju ne može tako lako” preći u detetovu glavu”.
Jedna od osnovnih karakteristika ovakvog deteta je upravo nedostatak samokontrole. Loše ponašanje desi se najčešće zato što dete izgubi kontrolu, a ne zato što je bezobrazno. Bezobrazluk možemo zaustaviti agresijom, a nekontrolisano ponašanje (ponašanje koje je posledica gubitka kontrole, preplavljujuće, eskalirajuće) možemo vratiti pod kontrolu samo opuštanjem i smirivanjem situacije.
Nije svako pogrešno ponašanje deteta vredno intervencije, pa dete sa ADHD-om je samo dete i još sa povišenom impulsivnošću i nekontrolom. Insistiranje na nečemu ne mora uvek dovesti do uspeha. Ukoliko neki od modela ponašanja nije delotvoran uvek postoje i druge mogućnosti.
Nije dobro da ADHD dete ima mnogo podsticaja u jednom trenutku. Za ovakvo dete bolje je da se igra sa jednim detetom u jednom trenutku, i da ima jednu aktivnost. Kada ima više stvari na dnevnom redu, koje se prepliću ili brzo slede jedna drugu, ADHD dete postane neefikasno jer je prestimulisano. Zato je najbolje u jednom trenutku detetu davati ograničenu količinu stimulacija kako bi se lakše snašlo.
Pravljenje svakodnevnog rasporeda dešavanja i aktivnosti je od izuzetnog značaja za celu porodicu a i za dete, jer na taj način se informacije i aktivnosti bolje usmeravaju.
Ohrabljivanje, podržavanje kao i nagrada kada neku aktivnost upešno obavi ili se pristojno ponaša treba da su na prvom mestu u vaspitavanju deteta jer na taj način se gradi samopouzdanje koje je kod ovakve dece jako poljuljano.
