Nedavno smo se čuli sa našim prijateljima koji žive u Americi. Imaju dva klinca koji idu u vrtić, pre godinu dana su kupili kuću na kredit, on radi, a ona povremeno kada im na par meseci dođu roditelji u ispomoć. Oni su na radnim vizama, nemaju zeleni karton, sli svakako rade i žive normalno. I tako u nekom razgovoru kaže on nama kako svakog prvog u mesecu mora da obezbedi 4.000 dolara za obaveze-vrtić, rata za kuću, auto, komunalije. Razmišlja da se vrate u Srbiju, čini mu se da bi uživali. Izdavali bi kuću bar za 1.000 dolara mesečno i našli bi neki posao ovde kod nas. Mi, koji smo učinili sada već mogu reći taj nepromišljeni potez pre dvanaest godina kao iz topa smo odgovorili „Gde da se vratiš? Pa ovde ne možeš ni 400 evra da zaradiš! Šta ćeš da radiš?“ Znamo slučaj čoveka koji se dva puta vraćao, pokretao privatan posao i propadao i zauvek pozdravio našu zemlju u kojoj mu se ni kao turista više ne dolazi. Ali, za nas koji smo iskusili taj „lebac“ u drugoj državi, za sve one koji samo maštaju, da ni tamo ne cvetaju ruže, ima mnogo stvari koje će vam zasmetati, i naravno, uvek si stranac. Ali, ima ona druga stvar na koju smo mi gotovo zaboravili – ne mozgaš pet meseci da li ćeš da kupiš kaput. Ako ti treba, kupuješ. Ne planiraš celu godinu letovanje, letovaćeš, u pitanju je samo destinacija. Deca će rano naučiti da treba da rade i da zarade džeparac, ne moraš ti da se boriš za njih. Opušten si, ne pričaš o novcu, o samo pustim željama. Iste uglavnom realizuješ. Deca upisuju koledže, ređe univerzitete, ali dobri dobijaju stipendije, bore se za svoje mesto i naravno, pronalaze posao. Takvi su cenjeni, traženi, dobrodošli. Za one nešto slabije je potrebno mnogo novca, ali zar je kod nas drugačije. S obzirom na standard, mnogo veće ciljeve mi jurimo ovde. Zato, ako ovih dana ste preživeli upis deteta u srednju školu ili fakultet, ja vam na tome čestitam, ali i sugerišem da ukoliko nakon završetka školovanja to isto dete bude iole pokazalo želju da ode, moj iskreni savet je da ga ne sputavate. Neka ono samo odluči da li mu se sviđa. Ako ne proba, neće znati. Da, ima puno onih koji ovde lepo žive, možda ste baš vi jedan od njih, ali ne znate do kada će vaša sudbina da vam se smeši u neizvesnoj zemlji sa neizvesnim ciljevima, u kojoj su obećanja jedino izvesna. Nije odlazak deteta najgora stvar koja roditelju može da se desi. Samo to nekima od nas treba i objasniti.
