Kao da je juče bilo. Sećam se, kad su mi je položili na grudi kako sam joj izgovorila “Pa gde si ti, devojko? Kako si dobra, uopšte me nisi namučila!” Suprugova tetka, ginekolog u zemunskoj bolnici se samo nasmejala. Čuj, nije se namučila na porođaju! Kako je to moguće? Pa jeste kada se trudiš da budeš dobar đak, pa čitaš o trudnoći, porođaju, pripremaš se, koliko ti u to vreme prilike dozvoljavaju, kad vodiš računa o svemu, ugojiš se idealnih 13kg, svakodnevno šetaš po 6km(ukupno do posla i nazad), radiš sve do zakonskog otvaranja porodiljskog odsustva. Uz sve to i redovna na psiho-fizičkoj pripremi, umerena u svemu, osim u “rumenku”sladoledu koji ni danas, posle osamnaest godina više ne probaš.
Već prvih dana ona moja rečenica upućena ćerci nije važila. Počeo je haos sa mastitisom, njenom željom da samo spava i ne jede gotovo ništa, ni majčino, ni druga adaptirana mleka. Krenula je svakodnevna višečasovna agonija, pretvorena u strah da nas dve ostanemo same, sve do probanja neke čvrste hrane, koja nas je spasila u svakom pogledu. Četrnaestog dana njenog života tata joj dobija nasnimljene pesme, u kojima se pominje Dunja i kreću mu suze uz poznate stihove “Dunjo moja, gledao sam godinama kako zriš, kako sada da dozvolim da me ostaviš?”
"Ma daj, ona nema ni mesec dana, znaš koliko je to daleko? Opusti se! “bile su reči utehe one, koja ispisuje ove reči boreći se u tom trenutku sa izazovima, koje donosi roditeljstvo u tom uzrastu deteta i ne razmišljajući kako će vreme da proleti.
Čik da majka ne bude ponosna!
Naša cura je svakodnevno zadovoljno rasla uz nas, mirna, spremna na samostalnu igru. Sama se od trećeg meseca uspavljivala u krevecu uz pomoć muzičkog mede, koji je povlačenjem proizvodio divnu melodiju. Veseli braon muzički meda,dar sada pokojnog kuma, bio je zakačen na krevetacu, koji je od tate nasledila, a deda s ljubavlju skockao za svoju prvu unuku. Cuclu je koristila tek toliko da se uspava, nakon čega bi je odmah izbacila kao da je znala da mogu od nje zubići da nastadaju, a ona želi da na njoj sve bude savršeno. Već sa nepunih godinu dana znala je sve boje, jer su joj bojice i flomasteri bili pomoć prilikom hranjenja. Na Adi se u rikši vozila sa po kojom knjigom, koju je naglas “čitala” znajući tačno kada treba da okrene list, iako su slova za nju bila nepoznanica, sve dok ih samostalno, i ćirilična i latinična nije savladala sa pet i po godina.
Nije sama kao beba prešla iz ležećeg u sedeći položaj sve dok joj jednog popodneva doktorka Danijela iz Sokobanjske nije pokazala vežbe. Savladala je za četiri sata tu veštinu, da bi četvrtog dana i propuzala, a četrnaestog u tom položaju jurila po stanu.
Imala je veliku podršku baka od samog rođenja. Na poziv ona iz Kruševca već popodne bi se stvorila u Beogradu. Ona iz Knjaževca bi slala najkvalitetniju hranu iz svoje bašte i kad god prilike dozvoljavale, bila i ona uz svoju unuku.
Začas dođe i vreme za polazak u vrtić
Sa nepunih godinu dana se i od tate na par meseci odvojila. Komunicirala je sa njim svakodnevno na daljinu, a dana kada je došao, vodila ga do računara da joj pokaže baš tog tatu kome tamo negde u daljini šalje poljupce. Gledajući čoveka, kojeg drži za ruku, i sliku oca na računaru brzo je shvatila da će razgovore preko računara zameniti druženje uživo. Tata je bio svakodnevno samo njen po ceo dan. Nije ni čudo što je tako mala, brzo nakon što je na moru u četrnaestom mesecu prohodala, uspešno precizno šutirala loptu, u vrtić išla u trenerkama i patikama, spremna za sve sportske aktivnosti. Birala je vreme kada da se po nju dođe u zabavište, kako nešto ne bi propustila.
Djačko doba, vreme izazova za svakog roditelja
U školi od početka briljirala, u tinejdžerskom dobu uživala, naučila da padne, ali i da se podigne i izađe kao pobednik. Spremna i da nasikira i da iznervira, ali i da oduševi. Spremna da se posvađa, da sakrije emocije, da vredno radi, sebe svakodnevno nadograđuje. Postala je i surov kritičar, ali naučila i da pohvali.
Gledajući sa strane, reklo bi se, jedna sasvim obična devojka, koja je posebna samo svojim najmilijima, baš kao i svaka druga, nad čijom sudbinom strepi neka druga majka. U isto vreme i pametna i lepa, i prkosna i tvrdoglava. Zamislim se ponekad kakvog smo čoveka od nje napravili. Onog, koji poštuje pravila, neda na sebe, od kog nas ponekad, zbog surove iskrenosti bude i stid. Na trenutke budem i uplašena, kada čekam poziv noću da je pokupimo sa neke od mnogobrojnih žurki.
Godine prolaze
Kako mi je proletelo ovih osamnaest godina! Uz naše skute, a opet samostalna, svojeglava, principijelna. Na njene odluke ne mogu da utičem, samo da je usmeravam, dajem vetar u leđa i savijem svoja, kad zatreba. Sad se češće okrenem i zagledam u lice svoje majke, shvatajući kroz šta je sve ona prošla zbog mene, a i dalje prolazi. Prepoznajem ono što mene čeka uz moje dete, ono od tri kila i šesto grama, one okice, koje me od prvog dana gledaju kao oslonac, kao podršku, kao uzdanicu. U njima se prepoznajem, u njima želim da utabam siguran put svome detetu. Jesam li za to spremna? Ne znam. Valjda je dosta toga urađeno za ovih osamnaest godina, makar ono najvažnije, po čemu se neko prepoznaje, što mu je usađeno, što će kasnije preneti na svoju decu.
Paralelno sa njom već trineast godina raste i druga naša devojka. Ona je upravo ušla u tinejdžersku fazu, onu, koju je njena sestra prevazišla. Dok se okrenem, zapljusnuće me neki drugi talasi, neka nova strepnja. Kad razmislim, ja sam zapravo počastvovana da kroz sve te njihove faze prolazim i da uz njih učim, ali i da im ulijem hrabrost za svaki nov izazov, za svaku nepoznanicu, za odlučan korak i ostvarivanje cilja.
Kako je spokojna bila briga o dojenju, grčevima, zubićima!
Ona briga o ishrani, grčevima i prvim zubićima, polomljenoj ruci i lošoj oceni iz tehničkog u šestom razredu izgleda smešno naspram onih, koje jedna majka mora da preživi u godinama koje dolaze. A rastu brzo, neosetno, od jedne do druge školske godine, od polaska u školu do male mature, uskoro i velike.
Njoj sam prenela ljubav prema odbojci, skijanju, želji da stalno bude u akciji. Ona je mene pokrenula da organizujem radionice i festivale za podršku dojenju, s ciljem da se svaka trudnica edukuje na vreme i spremno odgovori na izazov, koje dojenje nosi. To je sve ono što je meni u početku roditeljstva najviše nedostajalo.
Zbog nje i njene sestre moj život je lepši i stresniji, ali i uzbudljiviji i zanimljiviji. One su ono najbolje što smo nas dvoje mogli da iznedrimo, čime se u sebi radujemo, koje svakodnevno želimo da obradujemo.
Majka, k’o majka, kad bi mogla da bude leptirić i prati svoje dete u stopu, sedne mu u krila da mu da snagu kad zatreba, pomiluje ga po obrazu kad ga sena tuge zakloni, potapša po ramenu kada uspeh ostvari. No, ne može majka da bude prisutna u svakom segmentu života deteta drugačije nego u mislima, u svakom potezu, izgovorenoj rečenici, učinjenom delu. Ona je to usadila pa onda pustila u svet da samo svoje gnezdo svije, odabere svoj životni put i ponada se da uz sve to njeno čedo prati i srećna zvezda, koja spremno pritrči kada joj njena pomoć zatreba.
Mamina žurka i osamnaestogodišnjakinja kao glavni gost
Ovih dana jedna majka pravi žurku za svoju dušu. Hoće da igra, da se veseli, da nazdravi nekim novim avanturama, situacijama, prilikama. A njih će i te kako biti i u svima njima opet majka i strepeti i uživati. Pomenuta osamnaestogodišnjakinja biće glavni gost. Ništa neobično, poznato je da su svakoj majci svakodnevno glavne misli usmerene na svoju decu. To je jednostavno tako, jer majka drugačije ne ume.
foto:suprising_shots-pixabay,bridgesward-pixabay,graka-pixabay-1,pexels pixabay
