U mom komšiluku živi porodica sa troje dece. Najstarije dete, sin kreće u ponedeljak u šesti razred, srednje dete, devojčica ide sa našom starijom ćerkom u IV razred, a najmlađe dete sa našom mlađom ćerkom u vrtić. Mama poreklom iz Češke, tata ovdašnji. Divni ljudi, ona pogotovu. Neobavezno ispijanje kafe u ponedeljak dok su nam se deca igrala na Gardošu I njeno čuđenje. “Kako ste vi Srbi čudni ljudi, jel to neki glupi običaj da stavljate novac deci u knjižicu kad završe razred? Ne razumem. Marko je bio loš na kraju školske godine I dobio je toliko para da je tražio da mu kupimo očajno skup telefon, a nije ga zaslužio. …”
Kako je to zapravo počelo? Naime, ćerkica koja je završila sa odličnim uspehom dobila je isto novca od bake i deke kao i stariji brat koji je lošije nego očekivano završio peti razred. I šta rade roditelji njenog supruga? Nagradjuju njegov neuspeh! Ona im kaže da, ako je već takav običaj u Srbiji, nagrade devojčicu, a njega ne. Njihov komentar je da ne mogu da odvajaju decu.
Sad ti budi pametan roditelj i pitaj se: Šta mi to radimo?
.jpg)
Da li je u stvari svaki uspeh, pa i taj dobar svakako uspeh i treba ga nagraditi, jer možda dojučerašnji super đak nekako odjednom ne može više da postigne ili prosto nije bitan sadržaj đačke knjižice, već obraz bake i deke - unuče je unuče, na njima je da ga “časte” a on će već nekako proći u životu?
Dečak je dobio traženi telefon jer je on bez iole muke isti “zaradio”. Jedino je mama bila “babaroga”, koja je na kraju iz inata obavila kupovinu. Možda poprima onaj srpski inat nama svojstven? Ne znam, ali kako kreće pubertet počinju “strave” da me hvataju. Koji je sledeći zahtev naše dece, šta će ona sve potražiti od nas, a da mi sa minimalnim zaradama i maksimalnim angažovanjem moramo da im priuštimo?
Druga situacija je zabeležena juče u gradskom prevozu. Mališan star otprilike 13 godina vodio je razgovor sa svojom bakom. Mene je bilo sramota, i poželela sam da se okrenem, odbrusim mu i oduzmem mu telefon. Naime, pored ružnih reči za svog brata I roditelja, on je baki govorio kako će on uzeti taksi i završiti to što je naumio pa makar se ceo svet prevrnuo. Ko će mu dati novac za taksi? Šta će da završi ako mu roditelji zabrane, kako sme da takvim tonom priča sa svojom bakom i tako ružno o svom roditelju i bratu? Da li ti tinejdžeri vode nas kroz život, obezbeđuju nam porodični budžet, da li su dobili prava koja im ne pripadaju ili smo ih mi pustili da rukovode našim životima? Ovde nešto nije u redu. E, kako je moj direktor u Gimnaziji zaveo nama red kada smo štrajkovali!
Oni iz prvog reda u hodniku dobili su šamare, mi ostali smo pobegli glavom bez obzira, a nas dvoje imali Ukor direktora I jedinicu iz vladanja na polugodištu.
Čitam danas kako trošimo za polazak u školu mnogo novca za odeću. Uglavnom firmiranu, skupu, pa nas više od prosečne plate košta 1.septembar. Kako bih volela da se vrate uniforme! Strepeli smo da ih slučajno ne zaboravimo. To je bio trošak naših roditelja. U određenoj boji obezbediti istu I onda smo svi bili jednaki, i deca lekara, i majstora i pekara, i zlatara. Šta dete nosi ispod te uniforme nikog mnogo nije zanimalo. Bitno da je bila čista i cela, a ostalo je nevažno.
Ako neko bude imao ovakav predlog, rado ću ga podržati. Želim da podržim i mogućnost da učitelj dete izbaci sa časa, da povisi ton, ne dozvoli bezobrazluk bahate nevaspitane dece, da drži strogoću I da razvija želju za druženjem, znanjem i igranjem kod svih školaraca. Pa i u strogim uslovima smo mogli biti mangupi, ali sa strahopoštovanjem prema prenosiocu znanja, prema roditelju koji se borio i tada da nam obezbedi knjige, sveske, letovanje.
Želim da moja deca uživaju u školi, svim nedaćama koje ona nosi, da ako treba I pobegnu sa časa, ali da to ima smisla, da pristojni uđu u prostorije škole, poštuju dnevnik i svoj rad, da se besplatno u njoj bave sportom, predstavljaju školu i na sportskim takmičenjima kako opštinskim, gradskim i regionalnim. Ako im ja kao roditelj kažem da je novac mnogo bolje skupljati za dobro putovanje nego za telefon, da isti nije merilo ni uspeha, niti lepote, ni boljitka, već slabosti da materijalne stvari stavljaš ispred znanja, duha, iskustva.
Ako tako krenem ja i moje prijateljice i ti i školski sistem i sportsko okruženje i tata sa sinom na utakmici, možda promenimo stvari na bolje. Ili nam je lakše da se srodimo sa situacijom i gledamo samo u svoje dvorište?
