Kakva sam ja srećnica! Ovo zaista mislim, jer kad god pozovem mamu ili svekrvu da dodju u Beograd, i pomognu mi, istog dana se stvore. Ponekad, samo pomislim, I one su tu. Nije to samo obično čuvanje dece. Bake su tu da očiste, spreme ručak, ispeglaju. U stavri, kad dođu kod mene to im dođe kao neka kazna. Ja im tih par dana priuštim “život k’o u bajci”, samo onoj u kome su one pepeljuge. Ne vredi njima ništa pričati, one valjda znaju šta sve treba da odrade.
Deca su zbrinuta, nahranjena, opuštena, vesela. Bakica sprema i kolače, ispunjava želje, zimi se sanka sa decom, po lepom vremenu trčkara po parkiću. Nema toga što ona nije spremna da uradi. I što može i što ne može. Popije uveče tabletu za spavanje, protiv bolova, ali opet ujutru krene ispočetka. Ako slučajno ima ručak za dva dana, mora zavese da opere, prozore da očisti. Ona da sačeka da se angažuje neko drugi da to odradi? Nikada. Jednom jeste, ali jadnoj ženi su bake stajale nad glavom, tražile da ispravi šta nije dobro odrađeno, lickale sa njom.
Deca bake obožavaju. Pričaju smešne priče, sređuju dečju sobu, znaju da pomognu oko domaćih zadataka, uvek su raspoložene, nikada ne viču i uvek štite decu od roditelja.
Kako deca rastu, bake ređe dolaze. Ranije je to bilo mnogo češće. Budu po nekoliko dana, a zo vreme suprug i ja možemo da izađemo, odgledamo neku predstavu, prošetamo. Jednom prilikom iscrpljeni od mnogo posla, umorni uspeli smo da odspavamo u pozorištu. Predstava je bila ozbiljna i dugo je trajala. Negde na polovini, oboje smo zaspali. Kad se završila, pitali su nas pijatelji zašto nismo odobrali neku drugu predstavu, veselu , koja kratko traje, a naš odgovor je bio „ Pa, nismo znali kada će baka da dođe da možemo dete da ostavimo, pa smo mi gledali onu predstavu za koje je bilo karata tih dana“.
Ako želimo da idemo na koncert, bakama se najavi datum, i neka od njih već dođe.
Bilo bi divno da su bake tu, pored nas svakoga dana, da kad zaglavimo na poslu, ima ko da decu pokupi iz vrtića, i dočeka iz škole. Bilo bi divno da možemo otići na predstavu koju dugo planiramo. Nekad prosto oboje moramo biti na nekom mestu gde je suludo voditi decu, i to samo na sat vremena, ali nemaš kome da ih ostaviš. Imaš, ali prijatelji su na drugom kraju grada, pa je to nemoguća misija. Nikada nismo ni pomislili da angažujemo nekoga da nam pomogne, nekoga ko nije baka,ili naš prijatelj.
Pored našeg stana žive baka i deka čiji unuci redovno dolaze. I pre škole, i posle škole, i za vikend često. Znam da je ta baka umorna, nekako nema svoj život, čeka taj poziv svoje dece, sačeka unučiće ispred zgrade, odvede ih u park, spremi im ručak, nahrani ih, možda odradi i domaći. U penziji, a nikad slobodna.
Pa zimnica, pa praznici, opet kod nje. Odmori se ona kad joj deca odu na odmor. Ili tada uspe da odradi neke druge stvari za koje svakodnevno nema vremena.
Ni naši prijatelji ne angažuju dadilje da im pomognu. Baka servis radi uvek, a zanimljivo je da smo svi udaljeni od svojih familija. Kada se deca razbole, opet bake dolaze. To nam je najopuštenija varijanta, ili bar mi tako mislimo. Taj njihov dolazak nam dođe ko neka nagrada. Mi se onda maksimalno opustimo, kao gosti u sopstvenoj kući. Ali, često su takve situacije da nam zaista neko treba na dva sata. Suludo je zvati baku zbog jednog dana ili dva sata. Nije problem zamoliti komšije, ali se uvek nekako pogodi uveče kada i oni moraju biti pred svoje dece, pa bude nemoguće. Nekako, osim baka niko drugi ne mora da bude tu kad nam zatreba. Često pomislim da angažujem neku agenciju koja bi nam obezbedila povremeno devojku dok smo nas dvoje odsutni. Mogla bi to biti ona koja bi se igrala sa decom, na koju bi se deca navikla i radovala se da im makar jednom mesečno bude druženje, a za to vreme mi da se rasterećeni opustimo i tako ne propustimo ni jedan koncert, željenu predstavu ili druženje sa prijateljima.
A bake? Ne, one neće u tom slučaju izgubiti svoju ulogu, to je samo privremena pomoć, koja ne menja njih, ali pomaže roditeljima. Jer bake ponekad treba i odmoriti, i rukovoditi se rečima Duška Radovića „Čuvajte majke da bi Vam duže trajale“
