Ako je za verovati prognozi, ovih dana kreće nam pravo letnje vreme, koje na različite načine možemo da provedemo sa mališanima. Nadam se da većina nas može jedan deo raspusta da odvoji za bake i deke koji se raduju da ugoste svoje naslednike, maze ih i razmazuju, a mi roditelje kasnije to ispravljamo. I to je deo detinjstva, i to onaj lepši, najlepši koji kasnije prepričavamo svojoj deci.
Kako sam ja volela da odem na selo u uživam u prelepim trenucima sa svojim vršnjacima. Okupimo se iz svih krajeva Srbije, baš tu u to naše seoce, i svakog dana neka akcija-vožnja bicikala, pečenje pečenjaka na mesečini, fudbal, tenis na igralištu, košarka. Selo je imalo i bioskop i biblioteku, pa smo i sve lektire pročitali, i po neki film odgledali. To je bilo neko lepo, srećnije vreme i za nas i za naše roditelje koji su dolazili po nas samo da nas odvedu na more i vrate nazad. Retko ko tada nije išao na more. Danas je već to, na žalost česta pojava. Treba izdvojiti puno novca, bez obzira da li letujemo po principu “paradajz turizma” ili u nekom od hotela. Znače tih desetak dana pored mora, na suncu.
Ređe je nas Srba stanovnika avanturističkog duha, onih koje bi radije odabrali planinu, ili iskombinovali više destinacija za neki aktivniji odmor, pentranje, šetnje, vožnje biciklima, obilaske različitih lokaliteta, možda pećina, vodopada. A ima ih, i kod nas, i u Istočnoj i u Zapadnoj Srbiji, i na severu, i na jugu.
Prvi put sam poslovno nedavno bila u Somboru, a do njega, opet zbog posla smo išli lokalnim putem. Kraj me je oduševio. Grad nisam uspela da obiđem, ali eto me tamo uskoro, sa decom, onako opušteno, jedan dan, možda i izlet. Sve vreme u toku vožnje sam mislila, greota šta nam se dešava, zaista nam je lepa država. Ne mislim na puteve, već na okolinu, ljude. Maštam da posetim Rajkovu pećinu, pričala mi je koleginica koja se bavi orijentiringom koliko je lepih mesta u prilici svakog vikenda da vidi, doživi, koliko je srećna zbog toga. Nisam bila ni u Đavoljoj varoši, a više puta sam pomislila da je ona u nekoj od zemalja u okruženju, prva bih je obišla. Nekako, stalno gledamo da odemo negde sa strane. Možda zato što želimo da pobegnemo od svakodnevice, života prepunog politike, pevača, rijalitija. I ja podržavam svaku takvu odluku.
Ipak, nekoliko mojih prijatelja već par godina deci ne mogu da priušte letovanje na moru. Novac je glavni uzrok tome, i meni je iskreno žao. S druge strane, nekolicina naših prijatelja ima desetortruko više samo zahvaljujući tome što rade u dobrim firmama, mnogi opet u državnim.
I tako, pošto je opštepoznata ona da “Život nije fer” svako sa svojim mogućnostima dovija se kako zna i ume. Pošto je letovanje obično asocijacija za more, a naš tim smatra da baš i ne mora da bude, odlučili smo da pošto mi u Srbiji isto nemamo, organizujemo Konkurs za najotkačeniju fotografiju sa bilo koje destinacije u Srbiji.
Slikajte decu sa mačkom u zagrljaju, kako se prskaju u dvorištu, možda iz Akvaparka, gradskog bazena, na obližnjoj livadi, pored pokošene trave na selu, ali da bude onako zanimljiva, nesvakidašnja, otkačena,da se svi zajedno nasmejemo a po nekog i nagradimo. Neki skroman poklon nije na odmet, deca će im se svakako obradovati, a ukoliko se uz to još svi zajedno i nasmejemo, uspeli smo.
Teške godine u kojoj živimo kao nacija, na žalost ne možemo da zamenimo, sadašnji trenutak naših finansijskih sredstava u sekundi ne možemo da promenimo. Ono što možemo jeste da se rukovodimo starom latinskom poslovicom “Carpe diem” da uhvatimo dan, iskoristimo ga na najbolji način i obučemo osmeh kad god smo u društvu naših mališana. To često zna da bude teško, ali svaki osmeh razoružava. Ja često sebe ohrabrim nazivom jedne nekad čuvene emisije koju smo voleli “ Ipak se okreće “. Moj muž, opet često izgovara “Samo happy thoughts”. I mi to tako, guramo nekako. A nadamo se i svi vi.
Čekamo vaše otkačene slike sa bilo kog brda, livade, ćoška u Srbiji. “Hajde da se zaigramo!”
foto:privatna arhiva, Ben White unsplash.com
