Glumac Miloš Anđelković rođen je 1981. godine u Nišu. 1999.upisao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu u klasi profesora Predraga Bajčetića a 2004. godine je diplomirao Florentinskom tragedjom Oskara Vajlda.
Od 2001. godine igra na scenama beogradskih pozorišta – Narodno pozorište, Jugoslovensko dramsko pozorište i na sceni za decu pozorišta „Duško Radović“.
Razgovor sa Milošem odvijao se u radnoj atmosferi teatra Madlenianum u toku probe za predstavu „Male tajne“ u režiji Gorana Markovića. U predahu između izlazaka na scenu i probe sa kolegama sa Milošem smo popričali o knjigama koje je voleo kao dečak, kreativnosti, maštovitnosti i radoznalosti koja je i danas prisutna, i to tome kako su izgledali njegovi prvi nastupi na sceni.
Da li ste maštali da postanete glumac od malih nogu ili je ta odluka došla kasnije?
-Moram da priznam da ja i dalje glumu ne shvatam kao posao. Naravno da sva deca imaju u toku odrastanja male nastupe pred roditeljima i rođacima gde pokazuju sve stvari koje su naučili napamet, a ja sam kao dečak umeo da preterujem sa knjigom „Srpske junačke pjesme“ Vuka Karadzića pa sam puno tih stihova znao napamet i u osnovnoj školi sam se dosta bavio recitovanjem, ali ipak ne mogu da kažem da je to usko vezano za glumu.
Onda sam napravio malu pauzu od svega toga da bih nastavio u srednjoj školi sa Studentskim pozorištem u Nišu gde sam u to vreme živeo i gde sam učestvovao u jednoj grupi u kojoj smo radili vežbe kao na akademiji, da se osloboti telo na sceni, da se dobije određena scenska svesnost. Nakon treće godine srednje škole probao sam da upišem glumu i uspeo, tako da nisam imao vremena da promislim o tome kao o poslu, to je prosto došlo spontano i krenuo sam da „plivam“ polako.
Sećam se tih prvih takmičenja u recitovanju koje sam imao sa 9-10 godina i to su bili moji prvi nastupi. Često su bili koncipirani tako da smo svi sedeli na sceni postavljeni u krugu i jedan po jedan je izlazio i govorio stihove. Tada su znale da me preplave emocije treme i nestrpljivosti pomešane sa velikom željom da izađem na scenu što mi je ostalo i danas – mala trema da li će sve proći kako treba, pomešana sa nestrpljenjem da se publici prikaže ono na čemu smo radili i zbog toga moj posao i jeste tako divan.
Koliko je izazovno igrati za decu?
Nije mi bio plan od početka da budem glumac za decu, ali smo na Akademiji imali zadatak da spremimo dečji program iako su nas možda u tom trenutku zanimale neke ozbiljnije stvari – Čehov, Šekspir... Vremenom sam počeo sve češće da igram za decu i da otkrivam taj novi svet i počeo da doživljavam glumu na jedan drugačiji način – ne samo sa zabavljačkim karakterom već i sa edukativnim jer je ta komponenta neizbežna i jako važna u komunikaciji sa decom.
 (2).jpg)
Na programu pozorišta „Duško Radović“ vikednom su predstave na koje deca dolaze sa roditeljima dok tokom nedelje dolaze organizovano sa školama. Zanimljivo je da je različita energija u pitanju – kada su sa roditeljima možda malo smirenije i „kontrolisano“ izražavaju emocije i stavove u toku predstave dok je situacija drugačija kada su samo u društvu svojih vršnjaka pa slobodno izražavaju osećanja i to sve vrlo iskreno dopre do njih i to je onda pravi uspeh.
Koje knjige su Vam bile omiljene kao dečaku i koliko su po vašem mišljenju tehnologije danas uticale na maštu dece?
-Meni je drago kada vidim da neke stvari još uvek žive npr. „Riznica“ Jovana Jovanovića Zmaja koja mi je bila omiljena knjiga do škole. Nisam se mnogo igrao ali sam voleo da čitam i ti unutrašnji svetovi i likovi bili su u meni veoma živi, to je nastavilo da fukncioniše na taj način kod mene i sve dok je tako baviću se glumom.
Činjenica je da je su nove tehnologije taj proces izmaštavanja danas malo izmenile jer sada imate sve to vrlo „živo“ pred očima što možda za kreativnost nije dobro a smatram da je kreativnost nešto što je najbitnije. Ali ipak imam utisak da su sve promene pozitivne i da se ni jedna promena ne bi desila da vodi ka nečem lošijem.
Na sceni pozorišta „Duško Radović“ nedavno ste imali premijeru predstave „Pop Ćira i pop Spira“. Kakvi su utisci do sada, kako je publika primila predstavu?
-Odigrali smo predstavu već nekoliko puta i mislim da će dosta dobro komunicirati sa publikom. To je jedna vrsta vojvođanskog vodvilja. Vodvilj je po definiciji jako brza komedija ali u ovom slučaju sa dozom vojvođanske usporenosti ali i duhovitosti sa puno upadica. Nadam se da će predstavu gledati i starija publika jer jeste namenjena i njima kao i deci.
Predstava „Pop Ćira i pop Spira“ igra se za decu koja su nešto starija -13-14 godina i na pragu su da postanu zreli ljudi, tako da moje kolege i ja prema njima nastupamo sa jednim respektom, bez toga da ih tretiramo kao decu.
Koliko su kreativnost i mašta glumca bitne u toku procesa pripreme predstave?
Ono što je zanimljivo za ovaj posao je da kada traju probe i kada spremamo novu predstavu u tih nekoliko sati kada je proba zakazana glumci moraju biti najkreativniji jer se tada prave i razrađuju njihove scene. Drugi umetnici –vajari, slikari, pisci, „uhvate“ inspiraciju u trenutku kad je osete, bilo to u 2h ujutro ili kad god. Dok glumci u pozorištu moraju biti kreativni u datom trenutku.
Pozorište je kolektivna umetnost pa ne možete mnogo da „solirate“ i morate da naučite da budete timski igrač. Mašta je neizostavna takođe, preneti svoj lik najbolje, biti kreativan u pokretu, sa glasom...
Šta neizostavno mora biti deo svakog detinjstva po Vama?
Klinci treba pre svega da budu radoznali. Ja sam takav bio oduvek i to je nekada znalo i da me košta. Ali radoznalost puno i vraća, na taj način upoznaješ i sebe i probaš razne stvari pa tako odlučiš šta ti najviše odgovara i čime recimo želiš da se baviš. Mada, moraš često u životu da balansiraš i kombinuješ ono što voliš da radiš sa onim što će ti omogućiti neku sigurnost. U tim stvarima najvažnije je slušati sebe.Važno je da se deca trude da što duže izbegavaju tu zamku koja se zove zrelost tj. da dolaze do toga postepeno.
foto: pozorište "Duško Radović"
