U dvorištu osnovne škole Svetozar Marković na Vračaru svakodnevica-graja dece koja i tog dana prepričavaju važne priče, donose teške odluke, zadirkuju jedni druge. Oni stariji idu po grupama od dva tri đaka-njihove priče nisu za svačije uši. Oni manji, uglavnom se drže zajedno. I ništa tu nije neobično sve dok u jednom momentu iz grupe od 31 đaka prvaka se ne promoli glava mladića, sa osmehom koji pleni šireći neverovatnu energiju. Deca oduševljeno gledaju u njega upijajući mu svaku reč.
On sve vreme čuči dok razgovara sa njima, gleda ih pravo u oči, jer ceni tog malog čoveka, tog budućeg lekara, frizera, političara, pekara kome je sudbina odredila da mu baš on, učitelj Nenad Matić da osnovnu životnu potporu, zagolica maštu, natera ga na razmišljanje i možda opredeli njegov životni put.
Oduvek su u selima Srbije, pa tako i u Gornjem Stupnju, u Župi, gde se Nenad pre 27 godina rodio, najcenjeniji ljudi bili učitelji i sveštenici. O njima se celo selo brinulo, njihova reč i misao se poštovala. Tu je Nenad kao odličan đak i započeo svoje osnovno obrazovanje. Kako seoska škola ima samo četiri razreda, nastavio je školovanje u Aleksandrovcu. Kao svestrano dete koje je svakodnevno prelazio veliku kilometražu, trenirao fudbal, isticao se uvek kao vođa. Voleo je drugarima da prenese svoje znanje i umeće, kako u školi tako i na terenu. Otuda je i odlučio da obrazovanje nastavi na Učiteljskom fakultetu u Beogradu.
Veliki grad mladoj osobi iz unutrašnjosti daje dve mogućnosti, da postane čovek, i izbori se za svoje mesto pod suncem, ili krene stranputicom. Izabrao je ovo prvo nesluteći da će postane jedan od boljih studenata u svojoj generaciji i to na fakultetu na kome se uglavnom obrazuju devojke.
Zapravo, sve je počelo konačno dočekanom praksom na četvrtoj godini studija kada je svojom umešnošću, radom i zalaganjem opčinio Gordanu Lukić, učiteljicu Osnovne škole “Jovan Miodragović” na Vračaru. Tu ženu danas smatra drugom majkom. Kako i ne bi kada mu je dala nesebičnu podršku, onu kariku koja dovodi do toga da Vam se u životu poklope kockice. Mesec dana zajedničkog rada je bilo dovoljno da baš Nenada preporuči direktoru škole “Svetozar Marković”na Vračaru. Dva meseca nakon prakse probudio ga je telefonski poziv učiteljice Gordane. “Spremaj se. Ideš na razgovor u školu Svetozar Marković na Vračaru. Menjaćeš dve godine ženu koja mora da održava trudnoću.”
Nije mu bilo potrebno mnogo vremena da oduševi direktora škole koji je bio upoznat sa Nenadovim kvalitetom. Baš takav učitelj i treba jednoj uglednoj školi, u kojoj ćete sresti decu Ministara, sportista i drugih znamenitih ljudi.
Preuzeo je mališane drugog razreda, na samom početku školske godine. Roditelji su bili skeptični. U isto vreme sprema diplomski i daje svoj maksimum-da opravda poverenje direktora, da uveri roditelje da je on najbolji izbor za njihovu decu i, najbitnije, osvoji srca uplašenih mališana. Rečenica “Bravo učitelju, sad ste diplomata!” u prvim danima oktobra 2009. oduševila je ovog tada dvadesetčetvorogodišnjaka čijom diplomom su se hvalili i sami učenici.
Samo dva meseca kasnije roditelji su pitali da li će ostati i u narednom razredu sa njihovom decom.
Iste te prve godine osetio je i rad sa detetom kome je potreban individualizovani pristup. Dečaku koji nije imao finu motoriku posebno se posvetio na zadovoljstvo roditelja.
Nenad je zahtevan prema deci. Pravilo je da se poštuje reč i da svako mora da stoji iza obećanja, dogovora i da ne može pojedinac da ugrožava grupu. U ophođenju sa decom, nije neobično da svaki njihov tačan zadatak, ispoštovan dogovor ili pokazano drugarstvo nagradi poljupcem u čelo. Ako mu se deca obrate sa problemom, on porazgovara sa njima, da savet koliko je to u njegovoj moći, uteši dete ako je potrebno. Otuda nije ni čudo što su poslednja dva meseca u trećem razredu deca svakodnevno plakala jer će ih njihov učitelj napustiti. Vraća se učiteljica. Ne zna se kome je teže, deci koja su ga jako zavolela i žele da nastave rad sa učiteljem, ili njemu koji, pored toga što se odvaja od dece, ponovo ulazi u neizvesnu budućnost.
Došao je poslednji roditeljski sastanak. Svi nemi, tužni. I Nenad oseća da su mu reči teške. Nakon uručenja knjiga koje je sam birao za svako dete, jer kaže “I vrlo dobar uspeh je uspeh!” ustao je neko od roditelja i rekao: “Nenade, mi želimo da učinimo nešto za Vas!”
Odjednom se pokrenula roditeljska mašinerija, poslate su preporuke na adrese onih koji odlučuju. Isto pismo dobija on, direktor škole i Gradski sekretar za obrazovanje. Počinje raspust i ipak 2.8.2011.odlazi na biro.
Nakon nekoliko dana, škola dobija dozvolu za četvrto odeljenje. Učiteljica koju je menjao dobija prvi razred, a Nenad, na insitiranje i opštu radost roditelja i dece dobija šansu da isprati generaciju do kraja.
U njihovom trogodišnjem druženju ostvaruju najbolja mesta na takmičenjima i brojne pohvale i nagrade. Deci najdraža je osvojeno I mesto na opštinskom takmičenju “Šta znaš o Crvenom krstu?” u okviru koje su, kao nagradu, dobili izlet od strane direktora škole, posetu Frikom-u i druženje sa Vladom Divcem povodom Olimpijade. Svi su oduševljeni učiteljem koji insistira na drugarstvu, koji njihovu decu voli kao svoju, koji iz svakog mališana izvlači maksimum.
O njemu se u školi priča, zaustavljaju ga roditelji druge dece po hodnicima tražeći da naredne godine njihovi budući prvaci budu u njegovom odeljenju. Ipak, tu odluku je prepustio pedagogu. Dobio je novu generaciju mališana koji imaju tu privilegiju da im Nenad bude učitelj. Vole ga, poštuju, jer kad priča, to je slikovito. Svaki njegov đak odlično zna kako se pravi sir, jer im prenosi lično iskustvo stečeno pored bake. Nije mu teško da iz rodnog sela donese klas kukuruza, zrno pšenice, objasni kako je nastao hled od procesa kad je seljak posejao pšenicu do momenta kada se našao na našoj trpezi.
Njegov rad je ocenjen od strane psihologa i pedagoga kao “Zona narednog razvoja”. U dogovoru sa roditeljima uveden je “djački dinar”, ali samo zato jer su to podržali svi roditelji. Od toga učitelj kupuje deci ono što im je potrebno za bolji rad u nastavi, a na kraju godine od toga će biti kupljena knjiga za svako dete. Ni ovi mališani neće znati, kao ni oni koje je ranije učio, da njihovi roditelji izdvajaju taj novac za njih. Imaće utisak da im je knjigu sa posvetom darivalo odeljenje kome pripadaju za njihov naporan rad u toku godine.
Nenadov talenat i dobar rad prepoznala je i izdavačka kuća “Novi logos” u okviru koje će sa svojom koleginicom napisati priručnik za učitelje iz predmeta “Svet oko nas” za I razred. Knjigu će pratiti i multimedijalni sadržaj.
Kada vreme dozvoli, angažuje se i kao privatni učitelj, naravno deci kojoj ne predaje u redovnoj nastavi.
Uglavnom mu je dan ispunjen radom, jer svuda daje svoj maksimum i ništa ne prepušta slučaju.
Dok govori oduševljeno o svojoj novoj generaciji i njihovom drugarstvu ne možete da ne primetite blagi pogled i nasmejane oči ovog mladića koji se baš tih dana spremao da poseti svoje roditelje, da se i on na par dana vrati u svoje detinjstvo, bezbrižnost. Često ode kod svojih, naročito u sezoni poljoprivrednih radova kako bi se našao iskusnom, ali ostarelom deki i sa svojim roditeljima proveo lepe trenutke na svežem vazduhu uz domaću hranu iz mamine kuhinje. To je njegova potpora, jaka i neraskidiva, baš onakva kakvu on želi da da svakoj pametnoj glavici koja iz neke klupe viri u potrazi za novim znanjem.
Završili smo razgovor u predviđenom roku jer je učitelja čekao sastanak u izdavačkoj kući. Stavio je ranac na leđa i krenuo ka autobuskoj stanici, polako, smireno dajući nam još jedan osmeh za kraj druženja.
Ne znam šta me je u tom momentu podsetilo na seriju “Šešir profesora Koste Vujića”, da li to što je ista trenutno aktuelna, što je pomenuti profesor iznedrio toliko umnih ljudi ili što sam u Nenadu videla realnu mogućnost da bude njegov naslednik, samo ovog modernog doba.
U svakom slučaju, gledano sa aspekta roditelja, ulio mi je nadu u bolju budućnost naše dece.
autor: Aleksandra Bogdanović
foto:dan-dimmock-unsplash
