Veličanstveni „Dragulj“ svojom sjajnom belom „venčanicom“ mami uzdahe svih prisutnih. Za sve nas posmatrače i mladoženja je „obukao“ najlepše barokno odelo. Poput mladenaca za koje ne možete ni pomisliti da nisu najlepši par, u najpopularnijoj svetskoj pećini gordo već više stotina godina stoje pet metara visoka siga, „Briljant“, zaštitni znak Postojinske jame, i pećinski stub. Pokazuju nam veličanstvenost mesta koje smo tog dana posetili.
Sećam se da nam je kao gimnazijalcima na času muzičkog slušajući poznata dela zadatak bio da rečima iskažemo svoja osećanja i prepustimo se mašti zamišljajući ono što je kompozitor želeo da nam prenese. Uživala sam u trenucima tišine tada baš kao i u ovom obilasku pećine koju svom snagom nadahnuje reka Pivka. Ne, nema tu beskrajne tišine. Nju razbijaju zvuci kapljica koje se čuju u pećini samo što je ovde kompozitor priroda i njena magija koju stvara više od dva miliona godina.
Oduševljenje na licima svih prisutnih, a bilo nas je u toj prvoj jutarnjoj turi koja traje oko 90 minuta, poprilično. Sam prilazak Postojnskoj jami je veličanstven. Ubrzo se ogroman parking prostor popunio, a veliki broj turista zauzeo mesto u otvorenom voziću koji je svoje prve putnike prevezao davne 1924.godine. To je ujedno i jedina jama na svetu koju možete sve do njene najviše tačke, Velike gore obići vozom u dužini oko 2 km. Unutrašnjost jame treba doživeti jer se njen nakit šepuri na svakom milimetru. Bogate draperije, stubovi, salivi, stalagmiti i stalaktiti pričaju vam neverovatne priče.
U jednom ćošku vam se učini da vidite krivi toranj, nalik onome u Pizi, onda družinu koja se na livadi igra, ili porodičnu atmosferu. Toliko vas magija ponese da zamislite one draperije na prozoru sopstvenoga stana i omakne vam se po neki uzdah oduševljenja. Ne možete lako ni da upijete sve ono što vidite, niti da verujete očima koje veselo usmeravaju pogled na sve strane. Ovo je prva pećina koju je naša porodica posetila, a da je poprilično osvetljena.
Na početku svog predstavljanja turistima, pre gotovo dvesta godina baklje i petrolejske lampe su osvetljavale put, da bi još 1884. godine bile zamenjene električnim sijalicama. Neverovatno, ali te godine ni Beograd nije imao električnu struju, iako su prve sijalice u Srbiji zasvetlele iste godine kao i u Postojinskoj jami, samo u Kragujevcu.
Ni deci ni odraslima nije bilo teško da ostatak puta od 1,5 km pređu peške, zastanu na Ruskom mostu koje su izgradili u I svetskom ratu ruski zarobljenici po kojima i nosi naziv, i nastave put dalje prema brojnim jamama. A one se redom ređaju – Lepa jama, Bela dvorana, Crvena dvorana, Zimska dvorana i Špageti dvorana. Svaka predivna na svoj način. Sa vrha ove poslednje, poput špageta bezbroj kalcitnih cevčica izaziva oduševljenje prisutnih.
Nastavljamo put dalje do Velike kuće. Neverovatno je da se u jami uzdiže planina i žubori reka gotovo kao na površini zemlje. Tu magiju prirode je u II svetsku ratu u jednom manjem delu ljudska ruka osaktila. Naime, partizani su zapalili rezerve nafte Nemcima koji su je tu skrivali, ali priroda već više od osamdeset godina pokušava na svoj način da vrati belinu pocrnelim zidovima. I taj prizor je veličanstven. Slušajući neverovatne priče o pećini dolazimo do njenog simbola, stalagmita „Dijamanta“ specifičnog po svojoj belini i sjaju kojim obasjava dvoranu.
Nije Postojinska jama posebna samo po nakitu već i podzemnom svetu. Čovečja ribica ili „mladunče zmaja“, kako je još nazivaju, ime je dobila po boji kože, koja podseća na ljudsku, ali i po životnom veku od 100 godina. Neverovatno je da ovaj vodozemac zakržljalih očiju čak deset godina može da živi bez hrane. Izložen je u veštačkom bazenu ispred same Koncertne dvorane predviđene za kraj našeg obilaska jame. Visoka 40m može da primi oko 10.000 gledalaca, a njenih 3.000 metra kvadratnih odgovara veličini arene rimskog Koloseuma. Dvorana je aktivna i u njoj se povremeno održavaju koncerti. Verujem da je pravi užitak, jer ima odličnu akustiku, a priroda se pobrinula da scenografija bude savršena.
Pre nego što smo se ukrcali u voz koji nas je čekao na kraju pešačke ture, sa mlađom ćerkom sam posetila prodavnicu suvenira kako bi i ubuduće mogli da se podsetimo utisaka koje nam je ostavila pećina. Međutim, tu našem oduševljenju nije bio kraj. Iako smo se premišljali da li da po kišnom danu posetimo Predjamski dvorac, drago mi je da smo se odvezli 9 km dalje i uživali u neverovatnom zdanju koje zavređuje pažnju posetilaca.
Vratili smo se u vreme vitezova, u XII vek gde je na litici dugačkoj 123 m uklesan dvorac pun hodnika i lavirinta, neosvojiv jer on svoje dvorjane dočekuje i u kršu koje je priroda stvorila i u delu gde je ljudska ruka ostavila svoj trag. U Ginisovoj knjizi rekorda ga vode kao najveći jamski dvorac na svetu. Erazmo Predjamski je baš zahvaljujući dvorcu bio nedodirljiv iako je zbog ubistva carskog rođaka pao u nemilost rimskog cara Fridriha II Habsburškog.
Posebni tajni prolazi za dopremanje hrane, bunar u kraškom delu dvorca bili su dovoljni da dugo odoleva napadima i poigrava se carskom vojskom. Naravno, u takvim okolnosti uvek se nađe sluga koji će izdati gospodara pa je i Erazmo ubijen iz katapulta u momentu kada je bio u toaletu koji je posebno dograđen u dvorcu. Sluga je dao carskoj vojsci svetlosni signal nakon čega su topovima oni razorili toalet.
Sa dvorca jasan pregled. Kažu da je sva šuma oko njega bila posečena da bi dvorjani i njihovi vojnici jasno mogli da vide ukoliko im preti opasnost. Ispred dvorca je pokretni most i reka. Pored prostorija za dvorjane, izdvojene su i tamnica, soba za mučenje, kapela, crkveno zvono koje danas sve turiste poziva da pre zvonjave zamisle želju.
Nemojte pomisliti da će deci biti teško da obiđu ovaj zamak koji ima tri sprata, jer je svaka od tridesetak odaja i te kako zanimljiva, a na samom vrhu iz onog vidljivog dela ulazite u kraški deo zamka gde se i dalje čuje voda u bunaru. Saznali smo i da je Džeki Čen snimao jednu scenu baš na ovom mestu koji ostavlja neverovatan utisak.
Puni utisaka sa prvog dana odmora krenuli smo ka slovenačkom primorju. Naša tinejdžerka, koja je na početku obilaska izgovorila „Jao, još jedna jama! Nećemo valjda i u dvorac da idemo“ bila je oduševljena. „Pošto ti, mama, ne znaš biologiju, objasniću ti sve o čovečjoj ribici“.
Onaj ko ima tinejdžera u kući, zna da ih nije lako zadovoljiti pa smo mi svi porodično ovu posetu registrovali kao veoma značajnu, kao nešto što bismo svima preporučili bez obzira na uzrast i godine, jer je edukativna, zanimljiva i, najbitnije, izaziva oduševljenje koje delimo sa vama.
Foto: postojnska jama
