U zagrljaju Dolenjske među krašom

U zagrljaju Dolenjske među krašom

Izdvojivši se sa auto-puta vozili smo se par kilometara po uskom seoskom putu okruženom šumom i očaravajućom prirodom. U trenutku sam pomislila kako ista mora biti jako lepa u prolećnim mesecima kada buja, baš kao i zimi prekrivena snegom koji ovu kranjsku oblast punu dvoraca čini bajkovitom. Ima nečeg čarobnog u laganoj vožnji po krivudavom putu – to je ta sila koja te tera da smanjiš gas i uživaš u pogledu koji ti se pruža.
„Gostilna Vovko“ je samo nakon nekoliko minuta bila ispred nas. Smeštena na raskrsnici, u selu Ratež te večeri okupila je veliki broj stranaca, uglavnom Francuza, zaposlenih u obližnjoj fabrici automobila. Otvorila sam autentična drvena vrata familije Vovko stara više od 100 godina. Miris domaćeg hleba i starinski predmeti po celoj gostioni dočaravaju prijateljsku atmosferu i onu toplinu doma koju samo na ovakvom ognjištu možete da osetite. Mlad čovek, sa keceljom oko pojasa vredno je služio goste. Ugledavši me, užurbano je prišao sa osmehom na licu. Na osnovu porodične slike sa sajta znala sam da ispred mene stoji vlasnik gostionice, 33-ogodičnji Rok Vovko.
Kao da se znamo celog života, požurio je da nam pokaže apartman u kome ćemo biti smešteni, na brzaka nas upozna sa okolinom i mogućnostima koje nam se nude u toku večeri. On je poslednja generacija Slovenaca koja je u školi učila srpsko-hrvatski jezik tako da smo se lako sporazumevali.

Bogata trpeza budi sva čula
Komforni apartman imao je i više nego što je našoj porodici bilo potrebno  - velike sobe,  prostrane plakare, čiste peškire i nezaobilazni internet.
Sišavši na večeru nismo znali šta od menija da odaberemo. Sve domaće-od pršute do vina. Među brojnim ćupovima, peglama na ugalj, starim tranzistorima, šnajderskim mašinama i mnogo drugim predmetima iz prošloga veka, našle su se i dečije domine. Plavooki devetogodišnjak Adam sedeo je za stolom pokraj šanka i pravio igračku od kartona. Dunja i Lenka su mu prišle i igrale se sa njim dok nije stigla večera – roštilj spreman na uglju. Sočno meso krškopoljskog prasića je deo menija po kome je gostionica naširoko poznata.  Domaćini sami suše pršutu i koriste meso od proverenih domaćina. Njihova karta mladog  vina je na široko poznata zahvaljujući, pre svega sopstvenim vinogradima. Umorni, te večeri smo uspeli samo da napravimo samo plan obilazaka za naredni dan.
Ujutru smo sišli na doručak. Naš sto je bio spreman, a na njemu karta Novog mesta, Kostanjeviške jame, Kostanjevića na Krki, Terme Dolenjska i Šmajerske, Samostana Pleterje i još mnogo toga što bi smo voleli da posetimo.

Dvorac Otočec čuva istoriju ovog kraja

Dočekao nas je Anton Vovko, čovek koji je pre 36 godina radeći u hotelu „Otochec“ na Krki odlučio sa suprugom da osnuje gostionu. Ljubav prema ugostiteljstvu i manire dobrih domaćina on i Marina usadili su u svoja dva sina, starijeg Iztoka, koji u Novom Mestu drži „Arkade bar“ i mlađeg Roka, koji kaže da je za njih gostionica način življenja. Anton, iako je u penziji, već od pet sati ujutru je na nogama. Gostoljubiv, sa željom da probirljivoj deci ponudi „od ptice mleko“, dohvati svaku igračku i porazgovara sa nama, posavetovao nas je u vezi sa obilascima. Ubrzo nam se pridružio i Rok koji je za nas izdvojio popodne i veče, ono što će našim obilascima dati neprocenjivu vrednost.
Krenuli smo od Šmajerskih toplica i uživali u prelepoj prirodi, bistrom potoku termalne vode  i samo na bilbordu se upoznali sa čuvenim Indijskim lotosom, koji svake godine cveta baš u istoj toj vodi na temperaturi od 32 stepena Celzijusovih. S obzirom da je bilo oko četiri stepena iznad nule, nismo imali prilike da uživamo u njegovoj lepoti. Kažu da u toku zime služi kao zaklon ribicama i ostalim stanovnicima jezera. Lepo sređen park, nekoliko mostića i golf teren je nešto što svakako vredi posetiti. Verujem da je prelepo u toku leta, pogotovu sto je u okviru parkića i otvoreni bazen sa termalnom vodom. Ono što sledi je zapravo mnogo lepše. Samo na dva minuta odatle se nalazi Gotički dvorac Otočec, koji piše istoriju od 13. veka. Jedini dvorac koji leži na ostrvu u čitavoj Sloveniji do kojeg se dolazi mostićem preko reke Krka pretvoren je u hotel sa pet zvezdica. Poput gore navedenih termi i ovaj hotel je u vlasništvu čuvene farmaceutske kuće koja po pomenutoj reci nosi ime. Spoljašnji deo dvorca je otvoren za obilazak i iskoristite priliku da se prošetate i opustite. Nije mala stvar u prelepom danu uživati u mirnoj reci prepunoj patkica, u isto vreme okruženoj lepom prirodom.
Kako čuveni Adrenalinski park Otočec nadomak dvorca  nije radio jer je otvoren od 1. aprila do 31.oktobra. Mogli smo samo da nagađamo koliko je lepo uživati u avanturističkoj stazi koja prolazi kroz šumu, ali ne po tlu. Penjanje po stablima, krošnjama drveća, kao i poligoni na mostovima, kažu meštani, omogućava gledanje na svet iz totalno neobične perspektive. Težinu pustolovine birate sami i nakon toga imate prilike dva do tri sata da uživate. Park nije namenjen samo deci, već celoj porodici, a kako smo mi porodica željna uzbuđenja, moramo u nekoj skorijoj sledećoj prilici da nadoknadimo posetu. Inače,u ovoj godini cena ulaznica za odrasle je bila 16 evra, za decu do 8 godina šest, a do 15 godina 12 evra. Verujem da vredi, jer već nakon prvih rečenica Roka Vovka o ovom mestu, videla sam svoju porodicu kako bira najteže zadatke i vrišti od sreće.
Pogled na Gorjanska brda
Da ne gubimo vreme, uputili smo se ka Novom Mestu. To je jedini veći grad koji smo videli u Sloveniji. Naravno, i on sa nekih svojih 30.000 stanovika leži na Krki. Ono što ga krasi su uske ulice, starinske zgrade. Pomislivši na bilo koji grad Srbije po lepom danu negde oko 14 sati, ovaj gradić mi se učinio poprilično pust. Ono što smo primetili na našem proputovanju – ni jedno mesto nema neku trafiku, ili bar malu prodavnicu, sve su to supermarketi kojih nema u velikoj meri. Naravno, pekara i kafića ima, tako da i uživanje u jednom od njih, na samoj reci, blizu sportskog centra, nismo propustili. Ono što smo primetili- pošte su zapravo male prodavnice. Dokle dođete do šaltera na kojima nema gužve, sačekaće vas veliki broj ukrasa, sitnica, novina, knjiga...
Oko 16 sati sa Rokom smo krenuli u obilazak okoline. Svratili smo do seoske crkve okružene vinogradima. Mnoge kuće žive samo vikendom kada nakon radne nedelje meštani iz Novog mesta dolaze na svoja starinska ognjišta i većina njih uživa u sopstvenom vinu. Sa crkve se pruža prelep pogled na Gorjanska brda. Još jednom žal što nismo u vreme berbe grožđa posetili Dolenjsku i uživali u plodovima, kao i pogledu. Rok nas je odveo i do porodične kuće okružene vinogradima.
Vozeći se lagano po krivudavom putu stigli smo do lokalne deponije. Savremena, čiju izgradnju je Evropska unija finansirala predstavlja jedno koliko to ona može biti kulturno mesto od kojeg je možda samo dva kilometara udaljena prva kuća. Saznali smo i da svi meštani koji žive u krugu deponije dobijaju mesečno po 120 evra nadoknade.
Lepota manastirske tišine
Počeo je polako da pada mrak i uputili smo se ka Pleterju, samostanu čiju okolinu meštani nazivaju „Put tišine“. Možda zato što je već bio mrak, možda i zato što je smešten u šumu, ili samo zato što je daleko od naselja i do njega vodi uzani seoski put, mi smo osetili tu tišinu dok smo ulazili u dvorište samostana u kome su monasi odeveni u belo, posvećeni uzvišenju molitve i medjusobno se susreću isključivo na istima. U prodavnici na samom ulazu mogu se kupiti njihova vina i drugi proizvodi koje sami proizvode. Jedan manji deo samostana je otvoren za obilaske.
Imali smo sreće da upoznamo i Simona, mladog meštanina koji je na dedinom ognjištu osnovao Muzej na otvorenom „Pleterje“. Muzej pokazuje način života slovenačkog seljaka u 19.veku. Ukupno 62 životinje obradovaće svako dete  s obzirom da su raspoložene za druženje.
Nismo propustili da svratimo u Šenternej i posetimo Sonju, Rokovu sestru koja u ovom gradiću od par hiljada stanovnika na samoj obali Krke , pored crkve drži kafić „Strauss“. Baš tu je moguće leti rentirati čamce i kupati se u reci. Kako to obično biva kad ste u malom mestu gde se svi znaju, zahvaljujući Sonji i preduzimljivom Roku uspeli smo da dogovorimo posetu Kostenjeviškoj jami, mestu koje je ostavilo snažan utisak na nas.
Još jedna ukusna večera u gostionici „Vovko“ oduševila je sve nas, umorne od puta i celodnevnog razgledanja. U toku večere upoznali smo  i dve male plavokose devojčice, četvorogodišnju Juliju i jednoipogodičnju Sofiju. Već spremne za spavanje sa bratom Adamom došle su da se pozdrave sa tatom.
Gostionica je i te večeri bila puna gostiju. Kako smo sedeli u centralnom delu iste primetili smo neobičan pod, koji je nekad predstavljao krov dvorca Podsreda, baš kao  i par stolova na čiju masivnu drvenu ploču je ugrađen deo parketa po kome su hodali dvorjani . Sa druge strane gostione, neobičan ulaz u prostoriju sa manjim stolovima. Domaćini su nam rekli da su pre par godina od naslednika svetski poznatog fizičara Ernesta Macha čiji je otac u Evropu iz Japana doneo  leptira Jamamaju, otkupili ulaz iz njegove vile na Velikom Slatniku, star 400 godina.
Naš obilazak jame bio je zakazan za 7,30h narednog jutra. Polazeći na planirani put i nazad za Srbiju  ujutru rano su nas domaćini ispratili bogatim sendvičima, voćem i sokovima. Divne uspomene, prelepo iskustvo je nešto što će nas uvek pri poseti Sloveniji odvesti do gostionice Vovko.
Bajka o siromašnom divu
Sonjin kafić radi od pet ujutru jer već u to vreme meštani počinju da se okupljaju na prvoj kafi. Mi smo stigli u maglovito prohladno jutro oko sedam sati i sačekali penzionera Branu Ćuka, volentera u Kostanjeviškoj jami/pećini da nas upozna sa ovim mestom koji su speleolozi pronašli 1937. godine.
Put nas je vodio pored galerije Božidar Jakac, poznate po nazivu Kostanjevića na Krki, jedne od najpoznatijih likovnih galerija u Sloveniji. Nekadašnji samostan je mesto koje predstavlja kulturno nasleđe Slovenije u kome se odvijaju brojne izložbe  i koncerti.
Ubrzo smo stigli do reke Studena, u kojoj je temperatura vode i leti i zimi 10 stepeni. Preko malog mosta kapija od rešetaka, ulaz u jednu od najpoznatijih pećina/jama u Sloveniji.
Brane Ćuk je neverovatan vodič od kojeg smo saznali da je 44 odsto Slovenije pod krašom i da od pre dva meseca u ovoj maloj zemlji je zvanično registrovana 10.700 jama, od čega je moguće posetiti 21. Podzemni putevi prostiru se na 750 km. Jama koju smo mi tog dana posetili leži na dubini od 16m. Kroz nju teče podzemna Studena, sa prozirno zelenom vodom. Temperatura u pećini je konstantna, 12 stepeni. Smatraju da je je to zbog jezera koje se nalazi ispod nje. Sam prizor u pećini je neverovatan. Detaljnim posmatranjem možemo u stalakmitima prepoznati lik žene sa maramom, glavu medveda, zmiju, lik kuce. Pojedini delovi sigme su beli, drugi crni. Slovenija je jedna od par zemlja koja ima univerzalnu reč za stalaktite i stalagmite – kapka. Inače, potrebno je 100 godina da se napravi jedan ml stigme.
U momentu našeg obilaska pećine slepi miševi su uveliko spavali. Poneki pauk i bubica još uvek su tražili mesto gde će prezimeti. Brane priča zanimljive priče tako da je put od 210 m koliko je u ovoj jami otvoreno za turiste veoma zanimljiv. Ukupno 12 jezera je prisutno u jami koja najlepše figure upravo ima na kraju puta. Zapamtili smo i bajku o divu koju smo čuli na kraju pećine. Div je bio siromašan, nije imao novca za obuću i imao je svega jedan par pantalona. Dok je čekao da mu se osuše pantalone koje je oprao, počeo je zemljotres koji je rušio sve pred sobom, pa tako i usmrtio diva. Pantalone su ostale da vise u pećini, a ispod stepenika se nalaze prsti desne noge diva koje smo mi zabeležili.
Pećina ima svoju monografiju i zaista je vredi  videti, baš kao i svaki deo Dolenjske oblasti na koji noga može da kroči. Mi smo posetivši jamu produžili do Terma Čatež i termalnu zimsku rivijeru, mesto za koje sam mislila da će ostaviti najveći utisak na nas.
Trebalo nam je pola sata da stignemo do hotela u kome se nalazi rivijera. Naša porodica je ulazak platila 36,5evra, pošto je za Lenku isti bio slobodan. Kako je bio radni dan tri sata koje smo tamo proveli bilo nam je dovoljno da uživamo u bazenima. Nismo se baš nešto oduševili, možda zato što je ranija poseta Akva parku u Segedinu postavila visoke standarde ili što su domaći akva parkovi, svi letnji, bar za nas mnogo bolja zabava od one koju smo imali u Termama Čatež, bar kada je reč o zimskom delu parka. Dve godine pre ove posete Sloveniji nagovarala sam supruga da provedemo nekoliko dana u ovoj banji. Drago mi je što tada to nismo realizovali, jer jedan, najviše dva dana kupanja u ovim bazenima je dovoljno. Mnogo lepši provod je u okolini koju smo imali sreće da upoznamo. Deci je naravno bilo lepo, jer se one uvek raduju plivanju i spuštanju niz tobogane, kojih ima svega pet, s tim da jedan izlazi van zgrade i završava u bazenu gde je temperatura oko 39 stepeni. Ali, deo za surfovanje je izazov za nas odrasle. Neki su se uspešno izborili, neki dobili modrice, ali sve u svemu, bilo je uzbuljivo.  U samoj rivijeri možete pojesti sendviče ili jesti nešto sa njihovog menija. Kafa je 2,2 evra, a kugla sladoleda oko jedan evro.
Beograd nije daleko
Naša poseta Sloveniji završila se u četvrtak oko 14,30 sati, kada smo krenuli za Srbiju. Oko 19 sati smo već bili kod našeg drugara Luke na prvom rođendanu. Puno utisaka, lepih uspomena i reči hvale za gostomprimstvo, druženje i doživljeno požurili smo da podelimo sa prijateljima. Mi smo jednostavno očarani, oduševljeni. Ni danas, posle deset dana nakon putovanja, nisu se utisci slegli. Pišući ovaj tekst koji želim da podelim sa vama, ponovo sam svaki momenat proveden u Dolenjskoj preživela. Slika je mnogo, zato pripremite fotoaparate, da ne propustite neki momenat koji treba da zabeležite. Predlažem da krenete na proleće, da osetite u potpunosti čari ove regije, i birajte mesta koja nisu na glasu, jer ćete se tu osećati kao kod kuće, i vi i vaša deca, baš poput naše porodice, ponećete utiske koje ćete želeti da ovekovečite na svakoj stopi Dolenjske i kasnije jedva čekati da podelite sa prijateljima, baš kao što smo mi ovu posetu želeli da podelimo sa vama.
Prepuštamo vas mini galeriji slika. Uživajte u lepotama Dolenjske.

foto:privatna arhiva


Gostionica Vovko ima ukupno 10 soba sa kapacitetom smeštaja od 23 ležaja. Sve sobe su jako konforne, i pripadaju rangu tri zvezdice. Prijatno osoblje i domaćinska atmosfera je nešto što ćete nositi u lepim uspomenama i svima rado preporučivati. Udaljenost gostionice od mesta u oklini.

Otočec ob Krki – 1km
Šmarješke toplice – 5 km
Novo mesto – 6 km
Šentjernej – 11 km
Pleterje – 13 km
Kostanjevica ob Krki – 17 km
Ljubljana – 70 km
Zagreb – 70 km
Portorož – 195 km