.jpg)
Tamara Zidar je majka tri dečaka, fotograf, dula i idejni tvorac i organizator Putospektive, događaja koji okuplja putnike i ljubitelje putovanja, obično jednom mesečno na tribinama u Beogradu. Peva u Horkestru, gricka semenke, ljubitelj je društvenih igara i čeprka po svojoj maloj bašti na terasi. Kaže da se život sa decom ne završava već počinje, uzbudljiviji i drugačiji, i da je uz dobru organizaciju i podršku partnera sve moguće.
Sedam lekcija sa putovanja
Počelo je sa prebrojavanjem jednog deteta. Sada ih imamo tri komada. Deteta. Svaki izlazak iz kuće - brojimo. Svaki odazak na spavanje - brojimo. Je’n, dva, tri. Broj tri je još uvek mali, pa ne može da pobegne. Ili je u kolicima ili u marami. Sva sreća da se ne rađaju kao ždrepčići, spremni da potrče odmah. Ostali bismo verovatno samo na jednom. Detetu, ne ždrebetu.
Putovali smo i pre dece. Kad smo mogli i gde smo želeli. To su uglavnom bile backpack, samostalno organizovane ture po Africi i Aziji. Evropa nas nije zanimala. Čak je i prvo putovanje našeg prvog mezimca bilo po afričkom kontinentu, ako računamo period dok je bio u mom stomaku.
Kada je odlučio da se rodi i kada smo završili sa smišljanjem imena, zajedno sa prijavom smo mu i izvadili i pasoš. Jer -- nikad se ne zna kada će čovek poželeti da ode iz zemlje.
Kao pravi, novopečeni roditelji, čekali smo čak četiri meseca da sa njim odemo na put. Ali, ovog puta u Evropu. Prvo pa muško, prvo pa London.
Let je kratko trajao, mi smo išli na poznat teren i nije bilo problema. Kolica i maramu za nošenje nosili i tih par dana proveli u šetnji i druženju.
Kad smo to probali i videli da nije strašno, rezervisali smo karte za Šri Lanku. Jer, ko još ne voli da dočeka Novu godinu na plaži.
Mislili smo da će on biti zahvalan, da će nam onako bez zuba reći: “O, hvala vam, roditelji, što me vodite na ovako daleki put samo zato što se vama prohtelo.”, i da će mirno spavati u avionu dok mi gledamo serije i filmove koje smo optimistično nasnimili na laptop. No, realnost je bila malo drugačija jer je gos’n šestomesečni prvenac odlučio da dobije prvi zub baš u tom avionu na putu za Šri Lanku.
Lekcija broj jedan: Uvek sa sobom nosite glodalice i psihički se pripremite za to da će vaše mladunče možda početi da dobija zubiće kada ste na putu.
Preživeli smo put nekako i pomisli smo da je našim mukama došao kraj, kad po sletanju na aerodromu shvatismo da naših stvari nema. Gde su? Nemaju pojma. Negde između Turske i Šri Lanke.
Srećom, sve njegove stvari spakovali smo u torbu koju smo nosili sa nama.
Lekcija broj dva: Garderobu, pelene i ostale neophodne potrebštine za bebu UVEK nosite sa sobom.
To nam je bio treći put da smo u Šri Lanki, tako da smo znali šta nas tamo očekuje.
Mladunčetovo prvo voće je bila sveže ubrana papaja, svi su želeli da ga nose i da se igraju sa njim, mi smo gurali bose noge u pesak, mirisali vlažan vazduh pored mora, družili se sa drugarima i osećali se kao kod kuće - misija uspela.
Godinu dana kasnije, bilo nas je četvoro. Razlika između mladunaca - sedamnaest meseci. Sad već iskusni, rezervisali smo karte za Bali. Kada? Može i sa tri meseca. Let koji traje osamnaest sati je izazivao potajno strah u nama, ali smo se nadali da će sve biti u redu. Barem znamo da sa tri meseca postoji veoma mala šansa da će dobiti zube.
Nekom ludom srećom, tako je i bilo. Dobili smo sedišta u sredini, u prvom redu, posebnu ležaljku za bebu koja se zakači na zid aviona ispred sedišta i paketić sa pelenama, maramicama, kašicama… Stariji momak je neko vreme gledao crtane filmove i igrao igrice na monitoru ispred sebe (dok nije nešto pokvario, ali to nemojte nikom reći), a onda je zaspao i probudio se malo pre poslednjeg sletanja.
Lekcija broj tri i četiri: Dojenje, osim što je najbolje i najzdravije za bebu, u ovakvim slučajevima može biti veoma praktično jer o ishrani jednog deteta nije potrebno brinuti, a posebno pomaže i pri izjednačavanju pritiska u ušima pri poletanju i sletanju. Za starije dete je poželjno poneti sitne, zdrave grickalice i sokiće, kao i zabavu u vidu telefona, igrica, tableta, knjiga, filmova, crtaća jer treba biti obazriv i prema ostalim putnicima u avionu.
Bali smo, kao destinaciju, odabarali baš zbog dostupnosti stvari bez kojih bi naš život, razmaženih Evropljana sa decom, bio komplikovaniji. Kretanje nam je bilo organičeno i bili smo uglavnom smešteni u turistički razvijenim gradovima. Iako to baš i nije bilo po našoj meri, priznali smo da je bilo praktično i jednostavnije sada kada smo u paketu sa decom. Žudili smo za diviljnom, no čim bi malo zašli u nju, dočekao bi nas roj komaraca i odgovorio odvratio od tih misli.
Lekcija broj pet: Uvek nosite mrežu protiv komaraca kojom se prekrivaju kolica, umesto da bebu mažete hemijskim preparatima, i neka obavezno spava ispod nje i u krevetu. I beba, a i vi.
Kraća putovanja po bližoj i daljoj okolini ću prekočiti i otići direktno u Singapur, na naše poslednje dalje putovanje. Tada sam bila u 6. mesecu treće trudnoće tako da možemo računati kao zajedničko, upetoro. Obišli smo Singapur, delić Malezije i Indonezije. Bili smo skoncentrisani na mesta koja smo procenili da bi deci bila interesantna, puno hodali i proveli veći deo vremena u bazenima umesto moru jer “more nema tobogan i fontanu od gigantskog kokosovog oraha”.
Lekcija broj šest: Ako na putovanje idete sa decom, nemojte to zvati odmorom.
Lekcija broj sedam: Na put krenite rasterećeni, bez očekivanja i ostavite sebi puno vremena za aktivnosti koje ste planirali.
I do nekog narednog putovanja, da odgovorim na neka pitanja koja postavljam sebi:
Da li moramo da idemo tako daleko na putovanja sa decom? - Ne.
Da li je takvo putovanje naporno -? O, da, ali svako putovanje sa decom je naporno.
Da li mislim da će naša deca voleti da putuju kada budu porasla -? Oh, nadam se.
Ali takođe mislim da je bitno i značajno da upoznaju druge kulture, narode, da probaju drugačiju hranu i prošire svoje vidike dok su još mali. Jer, kao što kažu -- putovanje nije nagrada za rad, već obrazovanje za život, te stoga putujte sa decom i dajte im najbolju lekciju koju će celog života pamtiti.
foto: privatna arhiva
