Orijentiring kažeš? Ne znam šta je to

Iz gustiša na čistinu istrčava dečak. Nekoliko puta pogleda ispred sebe pa u neki papir koji drži u ruci pa opet par brzih, naizgled paničnih pogleda oko sebe, kao da skenira čistinu na koju je izašao. Izgubio se mukica! Taman da mu priđem, sa suprotne strane čistine trčeći prilazi moj vršnjak. Slično su obučeni: lagana poliester tkanina, nešto poput dresa. Ah-aa , evo mu oca, pomislih sa olakšanjem kad se ova dvojca mimoiđoše skoro se ni ne pogledavši. Svaki od njih koncentrisan na onaj nekakav papir u rukama i... kompas? Ili mi se samo učinilo. Zastajem zbunjena jer dete van staze utrča nazad u šumu. Ma šta se ovo dešava? Ko je pustio mališana da trči po šumi, gde su mu roditelji?

Stojim potpuno zbunjena nekoliko trenutaka. A onda potpuni klimaks priče: kako se oči privikavaju na beskrajno zelenilo i šumu primećujem sve više ljudi koji prolaze bliže ili dalje od mene. Svako od njih i drugog smera, zauzet svojim papirom. Neki trče, neki hodaju, par njih sam videla kako stoje očigledno procenjujući na koju stranu valja krenuti. Zbunjuje me činjenica da je među njima i dece i odraslih a Boga mi i nekih koji su sigurno i od mojih roditelja stariji. I muško i žensko, i staro i mlado, svako u svom svetu, očigledno sa svojim ciljem. Sad sam ozbiljno zainteresovana da vidim šta to rade ali mi je neprijatno da ih prekidam, vidim da žure.
Fakat je nekakva trka u pitanju. Postaju mi sve simpatičniji, neki su kao muve bez glave dok opet drugi sasvim sigurno grabe ka nekom cilju. U to, sreće moje, videh dve gospođe koje nisu opterećene jurenjem nekog rezultata pa im ljubazno poželeh dobar dan i započeh sa njima konverzaciju. Rekoh da je ovaj deo planine  nekako zabačen i da nema često turista koji tuda prolaze a naročito ne onih koji se ganjaju po šumi. Nasmejaše se, očigledno naviknute na zbunjenost ljudi kojima nije jasno šta se dešava a čiji sam trenutno predstavnik. Kažu da se ovaj sport zove ORIJENTIRING.

Prvi put čujem! Zaista je vid trke u pitanju. Naime, svaki  učesnik nastupa individualno, u svojoj kategoriji, ukoliko nije štafetna trka u pitanju. Kategorije su podeljene na muške, ženske i open - kategorija za početnike, gde pol nije bitan a onda i po starosnim grupama. Učesnik započinje trku u unapred određenom minutu i na startu trke dobija mapu, za svoju kategoriju, sa ucrtanim tačkama koje mora da pronađe određenim redom i overi čipom koji nosi pričvršćenog na prst. Kao pomoć pri snalaženju ima pravo da koristikompas, dobro sam videla. Onaj magični papir koji je svima zaokupljao pažnju je mapa terena sa ucrtanom stazom odnosno pomenutim tačkama. Dok smo razgovarale prišle smo prizmi koja je okačena na aluminijumski stalak zaboden u zemlju. Kvadrati, stranice te prizme, su podeljeni po dijagonali i narandžasto bele su boje. Na stalku osim prizme postoji i kontrolna stanica koja je obeležena brojem i u koju se ubaci čip, nakon čega ona zasvetli i pisne kako bi potvrdila overu. Gospođe su mi pokazale svoje mape, kako se one postavljaju u pravilan položaj tako da se sever na karti poklopi sa serverom u prirodi na osnovu kompasa koje imaju i kako jarak koji se našao ispred nas izgleda na mapi i kako on vodi do potoka čiji se žubor odjednom čuo. Pomalo strmo brdo sa naše leve strane, jarak, sa desne strane uvala koju preseca pomenuti potok, sve se to sasvim jasno na mapi vidi. Nasmeših se, orijentacija mi nije nikad bila jača strana ali ovo mi nekako bi odmah jasno. Dozvolih gospođama da nastave svoju laganu trku.

Ovo je bio moj prvi susret sa orijentiringom, najdivnijim sportom na svetu. Možda sam subjektivna ali baš on puni moje baterije već osam godina unazad. Sport koji bezmalo cele godine dozvoljava da vikende provodim u prirodi, sa prijateljima. Sport u kome istovremeno učestvuje čitava porodica, bez da neko nekome smeta. Svako ima svoje društvo, ali zajedno mogu da pretresaju trku, uoče greške, pogrešne ili prave odluke koje su tokom trke donosili. Jesi li išao preko brda ili brdo obilazio, jesi li gde na koprive naleteo, ko je stazom a ko kroz gustiš i čija je taktika bila bolja. Od malca koji jedva stanicu dohvati da bi je overio do prekaljenih planinara i orijentiraca čija svaka bora po jedan osvojeni vrh ocrtava, svi sa jednim ciljem: pobediti sebe, stopiti se sa prirodom, pobeći od gradske vreve, stresnog posla i biti mudriji, biti prvi na postolju, osvojiti medalju, završiti trku. Svako sa svojom motivacijom ali svi za jedan sport.
Ako sam uspela da Vas malo zainteresujem pa poželite da upoznate mene i mnogo divnih ljudi koji uživaju u ovom, na našim prostorima, malopoznatom sportu budite uz nas i sledeće srede jer ću pokušati da Vam otkrijem kako svaki vikend može biti avantura Vas i Vaše porodice. Sad  se izvinjavam, žurim da se spakujem, ovaj vikend su trke na Fruškoj gori. Vidimo se!

Autor: Maja Dimitrijević

 foto:        PU Maslačak