Pre samo nekoliko godina na meču između vaterpolista „Partizana“ i „Beograda“ izbila je tuča zbog koje je utakmica prekinuta. Vest sama po sebi ne bi bila naročito čudna da u tuči nisu učestvovali mahom roditelji četrnaestogodišnjih dečaka i da u njoj nisu prednjačile majke. Zbog njihovog sukoba intervenisala je policija, a onda su se sutradan stvari vratile u okvire sporta. Ali ovo nije tekst o vaterpolu, ni o navijačima, ni o dečacima uzavrelih sportskih strasti, već o roditeljima usijanih glava koji se, izgleda, za obračune spremaju od trenutka kad dobiju dete.
Sigurno znate o čemu pričamo... Možda ste i vi takvi, možda se svakodnevno susrećete sa majkama i očevima koji su spremni da do zadnje kapi krvi brane svoje i napadaju tuđe dete i zbog najmanje sitnice. Nije to ništa novo, jer su se roditelji oduvek ponašali zaštitnički prema svojoj deci, ali nikada kao danas nisu bdili nad njima u svakom trenutku spremni da se obračunaju sa svakim. Nema parkića sa spravama za igru, nema dečje igraonice ni sankališta bez makar jedne mame ili jednog tate koji šetaju naokolo i opominju sve da im ne diraju čedo.
To su oni roditelji koji će svaki put kad njihov trogodišnjak odbije da vrati tuđu igračku, uprkos insistiranju vlasnika, prići i reći „Pa, daj mu, neće ti pojesti“, dok će u obrnutom slučaju bez problema izgovoriti „Vrati igračku, njegova je“. To su oni roditelji koji se uključuju u svaku svađu među klincima, koji ne prezaju da izgrde tuđe dete iako ništa strašno nije učinilo. To su one mame koje zovu druge mame da se žale na njihove Dunje, Sanje i Anje jer su njihovim Minjama, Unama i Teama rekle da ih neće zvati na rođendan.
Znate i te očeve... Oni svoje petogodišnje sinove uče da „uvek vrate istom merom“, da „ne daju na sebe“, da „postave svakog na svoje mesto“ ne računajući da neki drugi muškarac na isti način vaspitava svog sina. I onda oni, i jedni i drugi, besne, prete i traže „tog malog“ koji je njihovom sinu stao na put ili mu nije dozvolio da igra fudbal „u prvom timu“. Deca tih očeva su, naravno, najbolja čak i kada nisu anđelčići, ali ni to ne bi bio problem da se tate ne mešaju.
Svađa za svađu, ćuška za ćušku, a onda padne pomirenje. No, to ne važi kad se mame i tate umešaju, što ne bi trebalo da rade iz više razloga. Dečje svađe su dečja posla i previše su česte, ako nije reč o ekstremima, da bi se odrasli u njih mešali. Dečje svađe su prolazne i traju kraće od letnje kiše, pa ih deca i ne pamte, a uz to su i korisne. Kroz njih se stiču samopouzdanje i položaj među vršnjacoma, uče se socijalne i verbalne veštine. Kroz svađu dete uči da se izbori za sebe, ali ne ako se u to mešaju roditelji.
Uplitanjem u dečju svađu i „prevaspitavanjem“ njihovih vršnjaka, a naročito razračunavanjem sa njihovim roditeljima, činite svoje dete nesposobnim i izlažete ga preziru. To posebno važi za mame i tate koje umeju da preteraju toliko da ih se rođeno dete postidi, baš onako kako su se stideli mladi vaterpolisti tokom masovne tuče na bazenu.
No, oni su svojim roditeljima, ali i javnosti, sportskim ponašanjem poslali jasnu poruku – ne mešajte se u naše sukobe i ne brukajte ni nas ni sebe.
Zapamtite tu poruku i setite je se svaki put kad poželite da se upletete u dečje razmirice i sitne svađe.
Foto: Victoria_Watercolor pixabay, austin-pacheco-unsplash,
