Krajem prošle godine bilo je tri pokušaja samoubistava kod dece „Kako prepoznati da dete pati“, „Može li dete da pati od depresije i kako je prepoznati“, „Kako razlikovati trenutnu tugu i usamljenost od dugotrajne duševne patnje“... Loša vest glasi da svako peto dete u jednom kraćem ili dužem periodu pati od uporne tuge, kako bi se laički mogla opisati depresija, a dobro je to što je uglavnom reč o prolaznom stanju ili problemu koji može efikasno da se reši terapijom.
Depresija kod dece
A da bi se problem rešio, on prvo mora da se prepozna, što je možda i najveći izazov, kako za porodicu, tako i za okolinu, uključujući nastavnike i školske drugove. Dečja depresija se, nažalost, često meša sa tugom koji većina roditelja makar s vremena na vreme uoči kod svoje dece. No, to što je dete tužno, usamljeno, razdražljivo, beznadežno, bespomoćno i bezvredno ne znači da pati od depresije koja narušava svaki segment života. Ona ga ometa u svakodnevnim aktivnostima, utiče na odnos prema školi i školskim obavezama, vršnjačke i porodične odnose. Ona utiče i na život svakog člana porodice.
Depresija mora da se leči
Ako se ne prepozna i ne leči, dečja depresija može da preraste u trajan poremećaj koji se često završava samoubistvom. Najgore od svega je, smatraju stručnjaci, što nju može da izazove bilo koja kombinacija faktora koji se vezuju za fizičko zdravlje, životne okolnosti, porodičnu istoriju, vršnjačko ili neko drugo nasilje, životnu sredinu, genetsku ranjivost i biohemijske poremećaje... Simptomi depresije u detinjstvu mogu da variraju od deteta do deteta, pa ih okolina teško prepoznaje. To posebno važi za tinejdžere koji, u šta veruje skoro svaki roditelj, menjaju raspoloženje iz sata u sat.
Depresija simptomi
* Pojačan ili smanjen apetit
* Nesanica ili prekomerno spavanje
* Neprekidno osećanje tuge ili beznađa
* Otežana koncentracija
* Umor i upadljiv gubitak energije
* Osećanje bezvrednosti ili krivice
* Povećana osetljivost na odbacivanje
* Razdražljivost i ljutnja
* Glavobolje i bolovi u stomaku koji ne reaguju na lekove
* Odsutnost u razgovorima sa ukućanima, vršnjacima, na časovima
* Gubitak interesovanja za omiljeni sport, hobije i vannastavne aktivnosti
* Osamljivanje
* Napadi besa i plača
* Pominjanje smrti ili samoubistva
Kada su simptomi ovako upadljivi, veće su šanse da ih okolina uoči, ali se oni ne javljaju kod dece koja uspešno skrivaju ono što ih muči i nastavljaju relativno normalno da funkcionišu. Ona su, srećom, retka, pa u većini slučajeva roditelji već na osnovu promene rutine mogu da posumnjaju da nešto nije u redu i da pokušaju da saznaju šta muči dete.
Razgovor ne sme da liči na isleđivanje, treba da bude lišen optužbi, teških reči, omalovažavanja i ignorisanja dečjih osećanja. Ako dete odbija da se „otvori“, treba potražiti pomoć dečjeg ili školskog psihologa.
Najvažnije je da se problem ne minimizuje jer ishod u suprotnom može da bude i fatalan.
Foto: tadeusz-lakota-unsplash,shlomaster-pixabay
