Ne znamo da li vam je to za utehu ili ne, tek teško da ima mnogo roditelja kojima se nikada ne dešava da izgube nerve i da se izviču da dete. Ređi su nego što mislite, a retki su i oni koji su spremni da priznaju grešku, da traže uzroke svog ponašanja i da rade na tome da budu što bolji. A to, složićete se, nije lako, jer previše je frustracija, previše situacija u kojima je teško vladati sobom.
Roditelji viču na decu ujutro kad odbijaju da ustanu iz kreveta sve ponavljajući „Još samo pet minuta“, viču jer se braća tuku, a sestre čupaju, galame zbog razbacanih stvari, tragova blatnjavih cipela na tepihu, trojke iz matematike, odbijanja da se pojede boranija, smrdljivog dresa koji stoji u rancu dve nedelje... Roditelji viču na decu zato što je dovoljna i najmanja neposlušnost da iz njih pokuljaju sve frustracije zbog previše obaveza, a premalo para, straha od korone, tri radne subote zaredom...
Za svako gubljenje nerava i za svaki podignut ton sigurno postoji objašnjenje. Objašnjenje u nečemu što duboko tišti i muči mamu i tatu, kao odrasle osobe, ili objašnjenje u nečemu što je dete uradilo, a nije trebalo, ili u nečemu što nije uradilo, a trebalo je. Lako je objasniti i opravdati se, teško je promeniti se, a to treba da nam bude cilj. Evo šta treba uraditi, jer vikanje obično ne daje rezultate, barem ne dugoročne:
Izvinite se svaki put kad uprskate stvar
Evo još jedne prilike da se podsetite činjenice da deca najbolje uče iz primera koji mu roditelji pružaju. Dakle, ako želite da vaš sin ili vaša ćerka nauče onu strašnu reč „Izvini“, moraju da je čuju od vas. Ne jednom, ne 100 puta, nego tačno onoliko puta koliko ste se ogrešili o njih. Izvinjenje ima smisla samo ako je iskreno i ako će vas podsetiti da ne ponavljate grešku, da ne vičete, ne besnite, ne gubite nerve... Iskreno izvinjenje ublažava povredu koja je naneta detetu i podseća ga na to koliko ga mama i tata vole.
Definišite okidače i pokretače lošeg ponašanja
Ako ne otkrijete šta je to što vas nagoni da reagujete neprimereno – neprimereno oštro, neprimereno grubo, neprimereno glasno, neprimereno ljuto – neći ćete se u začaranom krugu izvinjavanja i kajanja. Sto puta ćete se izvikati na dete, onda će vam biti žao, pa ćete se izvinjavati, a onda se iznova. Okidači mogu da budu detetovi loši postupci, vaša fizička ili mentalna iscrpljenost, ophrvanost brigama, pa čak i obrazac koji ste usvojili u detinjstvu, jer su vas vaspitavali povišenim tonom. Kada otkrijete šta vas nagoni da reagujete neprimereno, moći ćete da se izborite sa sobom i sa decom.
Nađite nekog da vam bude „korektivni faktor“
Svima je potreban neko kome može da se veruje, neko ko će nepristrasno da nam ukazuje na greške, neko će će da nam pomogne da korigujemo svoje ponašanje. Idealno bi bilo da je to drugi roditelj, supružnik ili partner s kojim zajedno odgajamo decu, jer imamo zajednički interes, uglavnom i isti pogled na vaspitanje. Glavni zadatak odgovornih partnera jeste da koriguju jedan drugog i da smiruju situaciju.
Nažalost, samohrani roditelji, koji su po prirodi stvari još opterećeniji, moraju da nađu nekog drugog ko će im pomagati u tumačenju uloga „dobrog i lošeg policajca“.
Foto: cafemom.com, positiveparentingsolutions.com, parentingfromtheheartblog.com
