Scena prva: Majka čvrsto, skoro grčevito grli četvorogodišnje dete koje rukama zatvara uši i vrišti na sav glas, dok ljudi u prolazu dobacuju „Nauči ga da se ponaša pre nego što ga izvedeš iz kuće“.
Scena druga: Majka panično sprečava malo dete da pomazi psa i usput se izvinjava njegovoj vlasnici koja joj besno kaže „Vrati se na selo. Psi smetaju samo vama što ste do juče spavali sa svinjama“.
Scena tri: Majka vadi minijaturnu činijicu sa naseckanim voćem i hrani dete u parku ne nudeći ostale mališane čije majke je nazivaju samoživom i sebičnom.
Sve tri majke su bile žrtve predrasuda, malograđanštine, netolerantnosti ili nečeg drugog, podjednako ružnog i neljudskog u nama. Dečak iz prve scene ima autizam. Vrištanjem i zatvarenjem ušiju reaguje na snažnu buku i slične nadražaje iz okoline. Malo dete iz druge scene ima tešku alergiju na pseću dlaku, odnosno pljuvačku, pa ga majka sklanja od životinja, a treće dete boluje od dijabetesa. Mama nije mogla ni sa kim da podeli ostatke njegove voćne užine jer je morala hitno da mu podigne šećer.
Sve tri mame su radile najbolje za svoju decu, a drugi su ih osuđivali. Ne budite kao tri drugi.
Lako je komentarisati trenutak nečijeg života, postupak osobe o kojoj ne znate ništa, teško je biti podrška nepoznatoj osobi, a trebalo bi da majke podržavaju jedna drugu. Uostalom, svaka reakcija je posledica ličnog iskustva. To znači da ako osuđujete majku koja pokazuje nadljudsko strpljenje za decu koja joj uporno teraju inat i ignorišu njene zahteve, to znači ili da vi to smatrate pogrešnim ili da vi to ne biste tolerisali ni tren, ali ni u jednom ni u drugom slučaju ne treba suditi. Niste proveli ni minut u njenim cipelama, ne znate zašto to ona čini, pa je zato najbolje da gledate svoja posla. Podjednako je pogrešno i da joj delite savete, ako ih nije tražila, i da je ogovarate s drugim majkama
Majka koja pušta decu da joj se penju na glavu ili ona koja deluje grubo, čije vaspitne metode disciplinovanja ne odobravate, možda proživljava najteže dane svog života – možda se bori sa sopstvenim bolešću ili bolešću bližnjih, razvodom ili nekom drugom traumom, možda je upravo ostala bez posla pa jednostavno nema živaca da moli dete da je posluša. Viče na dete, psuje, pali cigaru na cigaru, gledaju je svi na igralištu, svi je ogovaraju. Umesto da cokćete i da prevrćete očima, priđite joj, otvoreno pitajte da li možete nešto da učinite za nju ili decu. Čak i ako odbije vašu pomoć, znaćete da ste pokušali i da je niste osuđivali.
Zapamtite - niko vas nije postavio za sudiju, niti je iko druge ovlastio da sude vama.
Foto: pixabay
