Iako mnogo toga zavisi od okolnosti, raznih specifičnosti i od konkretnih situacija, roditelji se po pitanju blata mogu podeliti u tri kategorije. Da, da... Dobro ste pročitali. Odnos prema blatu mnogo govori o vama. Ako ne verujete, zaokružite broj ispred odgovora koji u najvećoj meri odgovara vašoj reakciji:
1. Dete jede blato – vode ga u hitnu
2. Dete jede blato – teraju ga da pljune i ispiraju mu usta.
3. Dete jede blato – razmatraju da li uopšte da kuvaju ručak danas.
Pre nego što na ovo dodamo neke duhovite odgovore i napomene, nije suvišno naglasiti da se mnogi psiholozi ne bi složili da postoje samo ove tri kategorije – paničar, staložen i opušten roditelj, ali ni oni ne bi mogli mnogo dalje da dobace bez nepotrebnog komlikovanja. Dakle, mame i tate se u osnovi dele na paničare, staložene i opuštene, a u praksi je svaki roditelj i paničar, i staložen i opušten. To nekad zavisi od situacije, jer je blato ovde samo radi ilustracije, a nekada od, kako neke mame rekoše, rednog broja deteta.
„Kod prvog bilo sve sterilno, kod ćerke koja se druga rodila već popustila pažnja, a ovog trećeg smo redovno gubili. O tome šta je sve jeo i gde se sve zavlačio, da ne pričam“
„Jao, koliko sam se najela zemlje kad sam bila mala. I zemlje i kreča. Provela godine na štangli za trešenje tepiha radeći 'drvenu mariju' i koješta, a ispod beton. To sve tad bilo normalno... I postala jedan užasni anksiozni roditelj koji to ništa ne bi dozvolio! Užas“, napisala je jedna mama na Twitteru, kao odgovor na pitanje u koju kategoriju spada.
Zapravo, možda i nije u redu nazivati ove roditelje paničarima. Oni su možda preozbiljni, previše odgovorni, iskustveno zabrinuti, prirodno uplašeni, ali niko ne može da ospori da u njihovom ponašanju, osim ako se baš ne preteruje, suštinski nema ničeg lošeg. Važno je samo da svoje eventualne strahove, strepnje, panike i anksioznosti ne prenose na decu i da im dozvole da normalno rastu.
„Ja sam broj dva. Kažem detetu da pljune blato, dok mu ispiram usta, zovem doktora da pitam koji lek protiv glista da kupim, i na koncu dajem lek za gliste“.
Iako je reč o polušaljivom odgovoru, ovako bi otprilike izgledala reakcija praktičnog roditelja. On probleme rešava u hodu, bez panike, buke i bez velikih priča i pridika. Praktični roditelji su iskusni, znaju da procene koliko je neka situacija opasna ili rizična, pa delaju u skladu s tim. Naravno da neće isto reagovati ako dete jede blato i ako u šetnji gura u usta potencijalno otrovne crvene bobice koje je ubralo s nekog žbuna. Praktičan roditelj je oprezan, ali nije ni paničar, ni nemaran.
„Malo blata, koji kamenčić, nekoliko travčica – kompletan obrok. To mu dođu glavno jelo, salata i desert, nema potrebe da se sprema drugi ručak. Šalu na stranu, ne vidim razlog da se diže panika zbog stvari koje je većina dece radila i pregurala bez problema“, smatra jedan od opuštenih očeva koji za sebe kaže da ga iskustvo sprečava da reaguje drugačije.
I znate šta... U pravu je. Opušteni roditelji nisu neodgovorni i nemarni, oni znaju da deca treba da istražuju, da upoznaju i sebe i svoje okruženje, ali i da se kroz greške najbolje uči. Oni smatraju da dete treba da pada, jer će samo tako naučiti da ustaje, i da je svako iskustvo dragoceno. Opušteni roditelji na život gledaju sa vedrije strane i tome uče decu, jer su svesni da je život dovoljno komplikovan da bismo ga mi činili još komplikovanijim.
U koju grupu vi spadate?
Foto: pixabay, growingspaces.com
