Iako se sve porodice međusobno razlikuju po načinu života, navikama, stepenu bliskosti, vaspitnim metodama i međusobnim odnosima, veoma su slične po očekivanjima koja deca imaju od roditelja i pitanjima koja se postavljaju mami i pitanjima koja se postavljaju tati.
Evo rečenica koje se izgovaraju u većini naših domova.
Mama, gde su mi čarape?
Mama, gde mi je ključ?
Mama, šta imamo za ručak?
Mama, hošeš li da mi opereš kosu?
Mama, dosadno mi je!
Mama, da li si mi oprala duks?
Mama, hoćeš li da mi čitaš bajku?
Mama, možeš li da mi spremiš palačinke?
Mama, boli me glava!
Mama, možeš li da mi pomogneš oko domaćeg?
Mama, kada ćete mi kupiti novu jaknu?
Mama, zašto nije plaćena ekskurzija?
Tata, gde je mama?
Osim ovog slikovitog primera, koji se može smatrati i stereotipom, o razlikama između majki i očeva govore i naučnici Univerziteta „Exter i Edinburgh“ koji su izučavali uticaj genetike na vaspitanje. Najkraće i najjednostavnije rečeno, razlike u odnosu prema deci i razlike u vaspitnim pristupima koje imaju majke i očevi neizbežne su jer ih određuju polovi roditelja.
MAMA: Bilo da su zaposlene ili ne i uprkos činjenici da one obavljaju većinu kućnih poslova, majke se češće igraju s decom. Biraju kreativne i edukativne igre jer im skakanje i trčanje asocira na pad i povredu. One igru koriste za razgovor, za objašnjavanje i za učenje. Mame uglavnom imaju više strpljenja, tolerantnije su i smirenije. S decom razgovaraju umirujućim glasom, mada umeju i da dreknu, češće tepaju, što nije dobro za razvoj govora, češće pričaju bajke i čitaju priče pred spavanje.
Mame više kritikuju neprihvatljivo ponašanje, ali su kada je reč o kažnjavanju popustljive i nedosledne. Više brinu i umeju da paniče.
TATA: Današnji očevi nisu kruti, ne skrivaju osećanja i posvećeniji su deci nego starije generacije muškaraca. U igri su spontaniji i opušteniji jer, za razliku od majki, veruju da ne mora uvek i kroz sve da se uči. Osim toga, očevi uživaju u igri jer su i sami često velika deca. Nisu katastrofičari, pa deci dozvoljavaju da testiraju sopstvene fizičke sposobnosti, da malo rizikuju, da se isprljaju, da skaču i padaju.
Očevi su u komunikaciji precizniji, direktniji i glasniji, jer više od majki insistiraju na poslušnosti i međusobnom razumevanju bez suvišnih reči. Kad dete nešto zabrlja, tata odmah ukazuje na posledice nedozvoljenog ponašanja, brže i lakše kažnjava i u tome je dosledniji od majke.
Ovi obrasci, bez obzira na to što su proizvod naučnih istraživanja, ne mogu se uzimati zdravo za gotovo zbog osobenosti svakog roditeljskog para i svake porodice. Naravno da ima majki koje ne tepaju, naravno da su mnoge tate popustljive, ali se lista pitanja koja deca postavljaju očevima zaista svodi na ono jedno „Tata, gde je mama?“
Da li je tako i u vašoj kući?
Foto:jonathan-borba-unsplash, ddimitrova-pixabay
