Vraćam se juče u neko doba s posla, baš kada je počela kiša uveliko da pada i sretnem ženu koja nosi ljubičaste Tigrove gumene čizme, baš ovakve.
Onako zgodna sa svojih 50 leta u kratkom kaputu zaustavi me kad je videla da sam se okliznula u mojim divnim čizmama od kože.
“A, pa nije ti to za ovo vreme! Moraš gumene da nabaviš.” I tako priča krenula, i ona mene upita: “Koji broj nosiš? Kažem 38, a ona će meni:”Kupi 40.” Na moje opšte čuđenje, gospođa mi odgovara. “Pa nećeš valjda po kiši i snegu, na žešćem minusu da nosiš svilene čarape? Vunene, pogledaj. Ove pletene, debele i uživaš. 
Pa nek pada kolko ‘oće, mene baš briga! Aj, doviđenja!
Ona ode, ja ostadoh onako zatečena, utučena, valjda u skladu sa vremenom. Dođem kući, nađem tople čarape što mi je baka davno isplela, gledam one moje čizme na štikle, neke od 5, a neke i od 6-7cm visine. Pomislim, ja u ovim ceo život hodam kao Bambi, a ona žena može da peva:
“A šta može zima meni, šta mi može, šta mi sme.
Nek mi nosić pocrveni, eto to je, to je sve.”
