Na moje pitanje „ Zašto naše osmomesečno dete ne može samo da pređe iz ležećeg u sedeći položaj? „ pedijatar u Domu zdravlja nam je odgovorila da smo preambiciozni roditelji. Kada smo sa njenih deset meseci dobili isti odgovor insistirala sam na uputu za kliniku "Dr Miroslav Zotović" u Beogradu.
Dr Danijela Vukićević nam je tog maja 2005. godine rekla da smo došli u minut do dvanaest, jer su babe već počele polako da stavljaju dete na noge iako ono nije bilo spremno za tu akciju. Objasnila nam je zašto je bitno da dete puzi, kako je nevažno da li će prohodati u dvanaestom ili osamnaestom mesecu, već njegova spremnost na to. Na pregled sam povela i jednu baku pošto sam baš tih dana morala mesec dana ranije da se vratim sa porodiljskog na posao, a suprug je otišao na duže vreme u inostranstvo. Da ne opisujem krivicu koju sam zbog svega toga osećala. Na žalost, nisam mogla u privatnoj firmi da dobijem produžetak porodiljskog, pa je zato dete bilo prepušteno bakama koje su odradile fantastičan posao.
Doktorka nas je uključila u sistem vežbica i rezultati su krenuli. Zdravom detetu je bila potrebna mala stimulacija, tako da je već istog popodneva prešla sama iz ležećeg u sedeći položaj. Posle samo četiri dana vežbanja počela je da puzi, a nakon 14 dana uveliko „špartala“ po stanu. Da se razumemo, bilo nam je izuzetno teško, jer je to bila celodnevna aktivnost sa detetom. Mi smo nju forsirali u svakom trenutku. Igrali se na podu oslanjajući je na jednu ruku, dizali joj noge da bi stimulisali njen hod na rukama, terali je da dohvati razne predmete baš onako kako su nam fizioterapeuti govorili. Išli smo tri puta nedeljno na vežbe, ali se nismo oslonili samo na njih. I zato su rezultati bili zadovoljavajući.
Dunja je prohodala u septembru, tri meseca nakon što je propuzala. Imala je 14 punih meseci i samo jednog dana pustila se sama i par puta prešla putanju od mame do tate, i to po klizavim pločicama. Bila je sigurna u sebe i ponosna što je nas roditelje oduševila.
Sa mlađom ćerkom nismo rizikovali. Već sa tri meseca smo je, preventive radi odveli kod doktorke Danijele na pregled. Do duše, kao dete sa sjajnom motorikom doživela je da od malena bude foto model, pošto je zastupljena u doktorkinoj knjizi „Lako do prvog koraka“, koja je baš ono što je nama te 2005-e bilo potrebno kao novopečenim roditeljima da znamo.
Bilo kako bilo, mi smo i dalje redovni kod dr Danijele na pregledima. Nje se uvek setim kada nam se deca pentraju po drveću, izvode razne ludorije, vise, skaču. Ona kaže da im je potrebno tri sata takve akcije dnevno. To je ono što zdravo odrastanje dozvoljava, jer je, kad i sama razmislim neophodno da u životu razbiješ mnogo puta koleno i lakat, pustiš po koju suzu u parkiću, na betonu, na skijanju, pri vožnji rolera ili bicikla da bi postao čovek sa svim nedaćama koje život nosi.
Ako nas četvoro vidite negde da trčimo, igramo žmurke ili šuge u parku, badminton ili kocke, to je zato što naša porodica insistira na sportu, ali ne na onom vrhunskom za koji su retki predodređeni, već onom porodičnom, jer kad god opisujemo sebe u prirodi rukovodimo se onim ciklusom knjiga za decu „ Simići se bave sportom“.
Vidimo se u parkiću!
Foto:dreamstime_m_12249765-Arne9001
